Pripadnici Vojske Republike Srpske su tokom odbrambeno-otadžbinskog rata bili vođeni isključivo moralnim, humanim i ljudskim principima, poštovali su sva vojnička pravila sa glavnim ciljem da zaštite civilno stanovništvo. Za razliku od bosanskih muslimana koji su sa svojim mudžahedinima i drugim dobrovoljcima iz azijskih zemalja ratovali uglavnom za teritorije, za osvajanje tuđeg i za neke bezumne ideale poput stvaranja "islamske države Bosne na tlu Balkana", srpski borci su bili silom gurnuti u rat a pušku su nosili da sačuvaju kućni prag, da odbrane žene, decu i ostalu nejač od pomahnitalih hordi koje su istrebljivale sve srpsko pred sobom.
Na jedan u nizu humanih gestova srpske vojske i srpskog naroda iz podrinjskog kraja, podsetila je bratunačka heroina Radojka Seka Filipović, predsednica opštinskog udruženja srpskih žrtava, tokom svog govora 10. jula na obeležavanju stradanja 3267 Srba u srebreničkoj regiji. Ova žena koja je tokom 1992. ostala bez većeg broja članova uže i šire porodice upoznala je javnost sa događajem koji se zbio 11. i 12. jula 1995. godine. Tada je u Dom zdravlja u Bratuncu bila dovežena Muslimanka, mlada žena koja je bila pred porođajem. U Bratunac su je bezbedno dovezli srpski borci a bratunački lekari i medicinske sestre odmah su zbrinuli ovu devojku pruživši joj svu neophodnu medicinsku pomoć. Ta Muslimanka se uspešno porodila i donela na svet devojčicu koja danas ima 26 godina. Iako Bratunac nije imao porodilište, hrabri doktor i humana medicinska sestra, ti veliki heroji u belom su dali sve od sebe čak i u takvim teškim, ograničenim i gotovo nemogućim uslovima. Porođaj je uspešno obavljen a mlada žena je donela na svet devojčicu. Radojka Seka Filipović podsetila je u svom govoru da su babici - medicinskoj sestri koja je tada asistirala pri porodu, upravo muslimanski vojnici iz Srebrenice tri ipo godine ranije, 1992. godine na zverski način ubili supruga i svekra. Međutim, to nije sprečilo ovu hrabru ženu da i u takvim ratnim okolnostima svoj posao obavi na profesionalan način. U njoj baš kao ni u ostalim srpskim lekarima i medicinskim radnicima nije bilo ni trunke mržnje ili želje za osvetom. Ta medicinska sestra je čak iz svoje kuće donela neophodnu i kompletnu opremu za majku porodilju iz Srebrenice i tek rođenu devojčicu. Na sve pacijente su gledali jednako a glavna i jedina želja im je bila da oni budu živi, zdravi i čitavi! Nije bratunačke lekare ni medicinske sestre u tom momentu interesovala ni činjenica da su suprug i drugi muški članovi ove trudnice bili vojnici, pripadnici muslimanske Armije BiH. Obavljali su vredno, časno i pošteno svoj posao provodeći dane i noći u zdravstvenim ustanovama kako bi lečili ranjenike i bolesnike svih vera i nacija.
U to vreme, posle tri godine teških stradanja, srpska strana je, ocenjuje istoričar Milivoje Ivanišević, učinila najviše što se od nje moglo očekivati.
- Izostala je osveta i neprijateljski odnos i porodice muslimanskih zločinaca imale su tretman kao nedužna civilna lica koja su se sticajem okolnosti našla u nevolji. Da su se muslimani tako ponašali prema srpskim civilima hiljade njih bi danas bilo u životu. Nakon ulaska srpske vojske u Srebrenicu muslimanski civili očekivali osvetu jer su njihove kuće bile pune opljačkane srpske imovine iz srpskih spaljenih sela, ali da je srpski vojnik pokazao toliko viteštvo i dostojanstvo, kakvo nije viđeno u Evropi, jer nijedno dijete i nijedna žena nisu udareni. - rekao je Ivanišević. Kako je objasnio, oni su tim porodicama "obezbedjivali vodu, hranu i prevoz iz Srebrenice" i dodao da su "sve učinili da te ljude prehrane, da prežive i da niko nije umro".
MUSLIMANSKI EKSTREMISTI KLALI I SILOVALI TRUDNE SRPKINJE
Tokom muslimanske agresije (1992-1995) na području srebreničke regije je zverski i okrutno ubijeno 3267 Srba, među kojima i 72-oje dece. Počevši od aprila 1992. pa sve do sredine 1994. pripadnici zločinačke tzv. Armije BiH predvođeni Naserom Orićem spalili su više od 150 srpskih sela i zaselaka i ubili 3267 meštana srpske nacionalnosti. Oštećene su i razorene sve pravoslavne crkve, devastirana su mnogobrojna pravoslavna groblja a uništeni su i spomenici žrtvama iz Drugog svetskog rata.
Za srpske žene, za nemoćne starce i decu te 1992. godine niko nije organizovao autobuse koji bi ih evakuisali na slobodnu teritoriju, kako je to jula 1995-e učinila srpska vojska sa muslimanskim civilima. Tu se vidi razlika između dve zaraćene strane. Muslimanske horde iz Srebrenice, Osmača, Potočara i drugih muslimanskih sela u svojim krvavim napadima 1992. nikoga nisu štedeli..na najsvirepije načine su ubijali i zlostavljali trudnice, mlade devojke, decu, stare, bolesne i nemoćne pa čak i novorođenčad! Formirano je nekoliko zloglasnih logora gde su vršena strahovita mučenja, sadistička iživljavanja, silovanja, masovne egzekucije i likvidacije zarobljenih srpskih civila.
Ta civilizacijska, moralna razlika između srpskih i bošnjačkih boraca možda se najbolje i ogleda na tragičnom primeru Ljiljane Ilić Lončarević, Srpkinje u poodmakloj trudnoći koju su 20. jula 1992. masakrirali pripadnici muslimanske vojske iz Srebrenice. Tog dana naoružani muslimanski vojnici napali su nebranjeno selo Gornji Magašići u opštini Bratunac. Masakrirali su 18 srpskih civila, među kojima dvanaest žena i petoro staraca. Na kućnom pragu su odmah zverski preklani supružnici Ljeposava (74) i Blagoje Popović (85). Oni su bili zatečeni u podrumu gde su se skrivali i bili su izloženi stravičnim torturama, mučeni, prebijani pa ubijeni. O kakvim povredama se radilo, svedoči nam činjenica da su lica staraca bila potpuno neprepoznatljiva tako da je i sam proces identifikacije trajao prilično dugo. Muslimani, mahom komšije su ih zaklali pa rekli: "Evo i grobove smo vam napravili" te posložili njihova tela na mermernu ploču. Sva imovina staraca je opljačkana i uništena.
Ubijena je i Zorica Božić, dvanaestogodišnja devojčica a tog julskog dana zlostavljana je pa masakrirana Milenija Ilić koja je bila gluvonema. U napadu na Gornje Magašiće svirepo je ubijena trudnica Ljiljana Ilić Lončarević. Iako su videli da se radi o nenaoružanoj ženi koja je bila u drugom stanju, napadači su ipak odlučili da se iživljavaju nad njom. Nakon tortura, Ljiljana je svirepo ubijena. Sa njom je tog dana ubijeno i njeno nerođeno dete. Bilo joj je samo 17 godina. Toga dana ubijen je i veliki broj Ljiljinih rođaka. Ubijeni su na kućnom pragu, u svome selu kao potpuno nedužni civili. Poražavajuće je da se ubice spokojno šetaju Podrinjem, Bosnom i Hercegovinom i čitavim svetom, potpuno oslobođeni bilo kakve odgovornosti za počinjene zločine. Majka Negosava i otac Dušan su godinama čekali da neko odgovara za smrt njihove mezimice i drugih civila u Magašićima ali nažalost to nisu doživeli. Preminuli su od tuge za ćerkom. "Ljiljana je bila udata za sveštenika, uzeli su se mladi...bila je u šestom mesecu trudnoće. Nikoga muslimani nisu poštedeli taj dan, svi su pobijeni. Moji roditelji nisu doživeli da dočekaju pravdu, ali ja sam mlad pa se nadam da će neko odgovarati." - rekao je za medije Saša Lončarević, brat ubijene Ljiljane, dodajući kako zločinci slobodno žive i šetaju po Bratuncu i Srebrenici.
Ljiljana nažalost nije jedina trudnica ubijena u srebreničkoj regiji. Crna statistika govori kako su muslimanski vojnici ubili šest, a zlostavljali i ranili preko 20 trudnih Srpkinja. Neke su čak i silovane po logorima kao Srpkinja A.O. iz Novog Sela. Sumirajući izrečeno, možemo zaključiti da se Vojska Republike Srpske do samog kraja rata ponašala veoma korektno prema muslimanskim civilima, nije bilo osveta niti zločina već je svima pružena maksimalna pomoć, briga i nega. Sa druge strane, muslimanski vojnici, pripadnici 28. divizije tzv. Armije BiH - te uveliko poznate kukavice i večiti gubitnici na bojnom polju su 1992. i 1993. nemilosrdno ubijali srpsku nejač, a svoju "snagu" su pokazivali jedino nad ženama, decom i starcima. Možda je i najbolji primer kukavičluka Naser Orić koji je junaštvo pokazivao samo nad srpskim civilima, da bi 1995. zbrisao pred srpskom vojskom ostavivši čak i svoj narod na cedilu da plaća cenu za njegove monstruozne zločine.
Poželjno bi bilo pronaći te bratunačke lekare i medicinske sestre koji su pokazali veliku humanost tokom rata spašavajući mnogbrojne živote. Treba snimiti neku emisiju u njihovu čast, čuti njihovu stranu priče kako se radilo i lečilo u opkoljenom Bratuncu pod kišom granata, kakva iskustva nose iz rata, na kakve su slučajeve sve nailazili tada...
Коментари
Постави коментар