 |
| FOTO: "Republika Srpska u odbambeno-otadžbinskom ratu" |
Tuga, bol i neverica. Tako je i ove godine obeležena godišnjica masakra nad Srbima u mestu Serdari, opština Kotor Varoš. Parastosu na mesnom groblju ali i ispred spomenika posvećenom nevino ubijenim civilima okupio se veliki broj ljudi. Položili su cveće, upalili sveće, poneko je dao i izjavu za medije koji su tog dana došli da podsete na ovaj strašni masakr muslimanskih snaga. Sveće za nedužne žrtve su paljene i u Banjaluci. Od medija iz Federacije BiH nije došao niko. Niko ni od bošnjačkih političara ili verskih predstavnika nije došao u Serdare da se izvini za monstruozne zločine počinjene u ime njihovog naroda. Nisu se udostojili da odaju počast nevino stradaloj deci i civilima, da upute reč utehe porodicama žrtava i izraze iskreno pokajanje.
Zauzeti su jer trenutno pružaju podršku Bošnjacima procesuiranim za ratne zločine.
Tog 17. septembra 1992. godine, muslimanski vojnici, uglavnom komšije iz okolnih sela, izvršili su napad na maleno selo Serdari i tom prilikom poubijali i masakrirali šesnaest nevinih civila. Još dva meštana ubijena su par dana ranije iz zasede. U ovom krvavom napadu muslimanski vojnici nisu štedeli baš nikoga. Ubijali su i žene, i decu, i stare, bolesne, nepokretne, slabovide...
Bio je to pokolj sličan onim iz Drugog svetskog rata! Ni najstrašniji horor filmovi ne mogu se meriti sa užasima i strahotama koje su tog dana doživeli i proživeli meštani Serdara. Naoružani dugim cevima, ali i hladnim oružjem - sekirama i noževima, muslimanski vojnici su uzvikivali "Allahu ekber" i "Tekbir", izgovarajući istovremeno uz ove verske pokliče i razne pogrde i uvrede na račun Srba, komšija sa kojima su živeli i odrastali.
Ljubica Tepić čvrsto je grlila svoje dve kćeri - četvorogodišnju Snježanu i dvanaestogodišnju Slobodanku. Otac Simo igrom slučaja nije bio kući, baš kao ni njihova treća ćerka Dragana te su zato i ostali živi. Ljubica nije bila te sreće. Meštani Serdara bili su nenaoružani, nisu imali ni prut da se odbrane a kamoli da pruže neki ozbiljniji otpor, svedočiće godinama kasnije preživeli meštani. Jedino oružje bile su im vera i nada da će ih komšije Muslimani poštedeti. Čvrsto su verovali da u tim ljudima sa kojima su odrasli, sa kojima su išli u školu, kojima su toliko puta pomogli i sa kojima su svih tih godina dobro i lepo živeli, proraditi zrno ljudskosti. Nadali su se da će se i oni setiti tih lepih dana iz prošlosti i da će ih ostaviti na miru. Međutim, nije bilo tako. Te komšije koje su toliko puta odsedale u istim tim srpskim kućama u Serdarima, gde su bili uvek lepo primljeni, ugošćeni i usluženi ovaj put su došli sa drugim namerama. Naoružani dugim cevima i prepuni neke bolesne mržnje. Zaslepljeni ideologijom balkanskog kasapina Alije Izetbegovića i propagandom iz Sarajeva, preko noći su se pretvorili u zveri. Verovali su da ubijanjem žena i dece mogu postići svoj ideal - etnički čistu muslimansku državu bez Srba. Ta luda propaganda okrenula ih je protiv dojučerašnjih prijatelja, komšija, kumova na koje su gledali samo kao na pretnju koju što pre treba ukloniti. Pobili su sve što su zatekli. Selo je pretvoreno u pepeo i prah.
Ljudi su klani i masakrirani, pucano je u njih iz neposredne blizine a mnogi su i živi - ranjeni zapaljeni u svojim kućama što samo govori o brutalnosti muslimanskih vojnika. Osim srpskih civila, muslimanski vojnici ubijali su čak i životinje, stoku tako što su ih žive spaljivali u štalama. Na jauke nevinih životinja, odgovarali su gromoglasnim smehom i pesmom, svedočili su preživeli Srbi. Tako je bilo i sa ljudima. Na molbe i preklinjanja srpskih žena da ih poštede, zlotvori su odgovarali podsmehom da bi ih potom sve postreljali i masakrirali.
Ljubica i njene ćerke pobijene su na svom kućnom pragu na najstrašniji način. Rezultati obdukcije bili su porazni. Kakav mozak može nauditi detetu od četiri godine? Ili devojčici od 12 godina? Kakav se to um može iživljavati nad nemoćnim civilima i naneti im takve povrede. Strašno je i čitati izjave patologa, a kako li je tek bilo onima koji su sve to na svojoj koži iskusili? Ovaj masakr je zgrozio i šokirao sve. Čitava Banjaluka je tada bila zavijena u crno! Malena Snježana ni prva slova još pisati nije znala, još ni u prvi razdred nije krenula a već je bila osuđena na smrt! Njen život su mučki i kukavički prekinule prve komšije Muslimani. Samo zato što je bila Srpkinja i ispovedala veru drugačiju od njihove.
Na mermernom spomeniku imena Ljubice, Slobodanke i Snježane. Iznad Snježaninog imena nema fotografije. Nije porodica u tom ratnom vihoru uspela sačuvati nijednu sliku ove nedužne devojčice. Jedina slika jeste ona iz mrtvačnice, napravljena neposredno nakon pokolja. Objavljena je u publikacijama Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica.
Vest da je ostao bez supruge i dve ćerke, Simi Tepiću je zauvek promenila život. Svoju tugu za najmilijima nosi u sebi. Ne ide po televizijama i ne stiče bogatstvo na ličnoj tragediji kako to rade neki drugi iz nekih drugih naroda. Svoju izjavu o zločinu je dao i Tužilaštvu BIH. Kako je ispričao, supruga Ljubica je kobnog dana bila sa decom kod brata u selu Serdari i ostala tamo da spava. Tepić se igrom slučaja kobnog dana nije zatekao u selu te je uspeo da preživi masakr.
Nisu Serdari izuzetak! Ubijanje Srba u Kotor Varošu je te 1992. godine bilo pravilo! Već u proleće 1992. godine, započeli su masovni zločini nad srpskim stanovništvom u ovom kraju. Već u maju 1992. započinje masovno proterivanje lokalnog srpskog stanovništva iz mešovitih sela, ljudi su prebijani i zastrašivani. Mnogi i likvidirani na kućnom pragu. Takav je slučaj i sa selom Večići gde se formira zloglasni logor za Srbe. Zabeleženo je čak osam lokacija u ovom mestu gde su zatvarani, mučeni i zlostavljani zarobljeni Srbi. U logor su dovođeni civili, žene, deca i stari a zabeležena su i silovanja. Logoraši su danonoćno prebijani i mučeni na najraznovrsnije načine. Osim Srba, na području Kotor Varoša muslimanske formacije su mučile i likvidirale i veliki broj hrvatskih i muslimanskih civila koji nisu želeli da obuku uniformu Alijine vojske i ubijaju dojučerašnje komšije Srbe! Mnogi su se borili rame uz rame sa Srbima braneći svoj kućni prag, ali i čast, suživot, multikulturanost...
Više od tri stotine ljudi ubijeno je tokom muslimanske agresije na opštinu Kotor Varoš. Živi su spaljivani, masakrirani, streljani, mučeni do smrti...posmrtni ostaci nekih još uvek nisu ni pronađeni.
Korišćeni izvori: Alternativna Televizija
Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica: "Republika Srpska u odbrambeno-otadžbinskom ratu"
Коментари
Постави коментар