DR ZORAN STANKOVIĆ - NEPOSREDNI SVEDOK PATNJE SRPSKOG NARODA - "NAJBOLNIJA SU BILA STRADANJA DECE"

Zoran Stanković je srpski patolog, profesor i doktor medicinskih nauka, sanitetski general-major u penziji, aktuelni predsednik koordinacionog centra za jug Srbije, bivši ministar zdravlja u vladi Republike Srbije, bivši ministar odbrane Srbije i Crne Gore u Savetu ministara Srbije i Crne Gore sve do razdruživanja Srbije i Crne Gore i bivši ministar odbrane u vladi Republike Srbije. Rođen je 9. novembra 1954. godine u selu Tegovište (opština Vladičin Han) a osnovnu školu i gimnaziju završio je u Hanu. Nakon mature upisuje Medicinski fakultet u Nišu. Kada je diplomirao (maja 1980), staje u vojnički stroj kao lekar stažista, garnizonski lekar u Peći i Vranju. 

Od 2012. obavlja dužnost predsednika koordinacionog centra za jug Srbije u Vladi Ivice Dačića. Svaku funkciju i svaki zadatak Zoran je obavljao maksimalno posvećeno i profesionalno zbog čega je i ostao upamćen kao čovek izuzetnih sposobnosti - pravičan, objektivan i surovi perfekcionista. Njegovu radnu karijeru a možemo reći u velikoj meri i život, obeležio je surovi rat podstaknut slomom SFRJ gde je bio neposredni svedok patnje srpskog ali i pripadnika drugih naroda. Obdukovao je veliki broj tela, a najteže su mu pala stradanje dece. Ta sećanja ostala su mu trajno urezana. Član je Jugoslovenskog komiteta za prikupljanje podataka o istraživanju zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava od 1993. godine. Formirao je 8. decembra 1997. tim za istraživanje posledica NATO bombardovanja na području Republike Srpske zbog indicija da su korišćeni projektili sa osiromašenim uranijumom. Držao je predavanja na univerzitetima uVelikoj Britaniji, Francuskoj, Ukrajini, Poljskoj. Član je Komisije za istinu i pomirenje od njenog formiranja (aprila 2001). Stanković je stručnjak priznat u svetu, 1995. od godine je ekspert Ujedinjenih nacija. Svojom objektivnošću dao je veliki doprinos kulturi sećanja a njegovo ime je i danas sinonim za poštenje, herojstvo i profesionalizam. Narod u njemu vidi čoveka iz naroda, skromnog, hrabrog, velikodušnog i neustrašivog. Bio je i ostao oličenje pravog Srbina, zbog čega su njegova porodica, prijatelji a slobodno možemo reći i čitav narod izuzetno ponosni na njega!

O sebi je Zoran svojevremeno rekao: "Ja sam običan čovek koji svaku dužnost shvata onakvom kakva ona stvarno jeste. Moja profesija isključuje emocije. To mrtvo telo je predmet mog istraživanja, koje treba da kaže šta se toj osobi desilo. Kad odradim posao, izliju se emocije i ne mogu da ostanem miran, s najbližima se isplačem. Sve to treba izdržati, a dokle ću, to ne znam."

OBDUKCIJA DECE: NAJBOLNIJA STVAR

Upravo je Zoran Stanković sa svojim timom izvršio obdukciju dečaka Slobodana Stojanovića koji je postao simbol stradanja dece u Podrinju. Njega je u Zvorniku mučila i ubila Elfeta Veseli, žena vojnik muslimanske tzv. Armije BiH u selu Kamenica kod Zvornika koja je za zločin osuđena najpre na 10, a potom na 13 godina robije. Zoran je istakao kako je ta kazna mala naspram zločina koji je ona počinila. - Slobodan je umro u teškim mukama. Mučen je, sečen, podvrgnut jezivoj torturi, surovom nasilju. Zverski ubijen. Kazna od deset godina za počinioca po svim standardima i uzusima - mala je. Očekujem da će se tužilac žaliti i da će u žalbenom postupku kazna Elfeti Veseli biti povećana, kao i da će njen nadređeni Sakib Halilović, takođe biti osuđen. Ako je već pravda spora, makar da bude dostižna.

Tako je za "Novosti", prof. dr Zoran Stanković komentarisao  prvostepenu presudu za svirepo ubistvo dvanaestogodišnjeg dečaka kod Zvornika. - Pronašli smo ga u jami, sa telima još nekoliko ubijenih Srba. Telo je bilo je u poodmakloj fazi raspadanja. Boravilo je u zemlji šest meseci, možda i duže. Kada smo telo stavili na sto, došlo je do odvajanja glave od tela, pa posekotina na vratu nije mogla da se vidi. Tkivne strukture na prednjoj strani vrata više nisu postojale, zbog truležnih promena. Sudeći da smo našli povrede koje su nanete nožem, sečivom, sve ukazuje da je izjava svedoka verodostojna i o ovome. Dečak je svirepo i mučki ubijen. Identifikovali su ga otac Ilija i majka Desanka. Kasnije sam navraćao u njihovu kuću, pomagao im, zajedno sa drugima, koliko se moglo. Stanovali su u Drinjači, pored mosta. Samo je još Slobodanova sestra ostala živa, ali, plašeći se za bezbednost svoje porodice, nije želela da se eksponira. Prema Stankovićevim rečima, dečak je imao posekotinu na tkivu poglavine, nedostajala mu je ušna školjka, a stomak je bio rasporen i otvoren u obliku krsta. Kako kaže, projektil u dečakovu glavu ispaljen je iz neposredne blizine, iz prislona. - Po svojoj surovosti, zaslužuje mnogo veću kaznu, a istovremeno sam zadovoljan što su krivci uopšte privedeni pravdi, kada znamo koliko je oslobođenih, poput Nasera Orića, koji iz ovih i onih razloga nije bio osuđen.  - nastavlja Stanković. - Dešavalo se da masa ljudi koji su činili strahote nisu ni osuđeni, već da su poneki čak na visokim državnim pozicijama.

Svojevremeno je Zoran Stanković izjavio da će insistirati da se postupak protiv Nasera Orića ponovo pokrene, ukazavši da su za vreme ratnih zbivanja u BiH pod naletom njegovih snaga nestajale cele srpske porodice. "Tako se desilo s porodicom Ristić u Skelanima, od koje je ostao samo mali Cvjetko Ristić, koji je kasnije o tome i svedočio, zatim, sa porodicom Dimitrijević, takođe iz Skelana, kojoj su ubijena dva sina, od pet i sedam godina, projektilima dok su bežali preko mosta pred naletom Naserovih snaga", ukazao je Stanković. Zoran je vršio obdukciju ubijenih srpskih civila u Skelanima koje su 16. januara 1993. ubili muslimanski vojnici iz Srebrenice. - Poznat je i slučaj dvoje dece Dimitrijevića, od pet i sedam godina, koji su upucani na mostu kod Skelana, kada je jedno odmah umrlo, dok je drugo kasnije podleglo ranama. Petogodišnji Aleksandar je zadobio prostrelnu ranu na glavi sa ulaznim otvorom iznad desnog uha na mostu prilikom bežanja od dojučerašnjih komšija. Njegovom bratu dvanaestogodišnjem Radisavu, snajper je prostrelnu ranu na vratu zbog koje je ležao oduzet na VMA i zbog čega je preminuo 05. jula 1993. godine. - ispričao je svojevremeno Zoran a prisetio se i četvoročlane porodice Ristić ubijene istog dana u Skelanima. - U prostoriji se nalazilo 11 smrznutih leševa a unutra se nalazio dečak između 10 i 12 godina kojem sam rekao da smesta napusti prostoriju. On mi je rekao "pustite me da još malo gledam roditelje i sestru, brata mi još nisu našli, nemam više nikoga" pokazujući prstom na delimično ugljenisani leš oca Novaka (1951), pred kojeg je ležala njegova supruga i dečakova majka Ivanka Ristić (1950). Nedaleko od roditelja ležala je Mitra Ristić (1974) sa na čijim potkolenicama su  bile povrede nanete minsko-eksplozivnim sredstvom a u predelu trbuha bilo je više ubodnih rana nanetih dejstvom šiljka i oštrice zamahnutog mehaničkog oruđa".

Zoran se prisetio i ekshumacije posmrtnih ostataka srpskih civila ubijenih u selu Ledići, smešteno u sarajevskoj opštini Trnovo. Muslimanski vojnici su napali selo i masakrirali 24 civila, među kojima trinaest žena i četvoro dece. Maljevima i noževima usmrćeno je devet članova porodice Tešanović a najmlađi, Milan imao je samo  16 meseci. Ubijeni su i Dragomir Tešanović (10) i njegova sestr Danijela (12), kao i devojčica Slađana Sekulić (13). O ovom masakru rekao je: - Prilikom obdukcije moglo je da se konstatuje da je smrt svih ljudi ekshumiranih iz masovne grobnice na Javorskoj kosi, u oktobru 2001. godine, nastupila usled udara tupim predmetom ili ubodima noža - kaže dr Zoran Stanković, tada patolog u VMA. - Ispod jedne bukve u okolini Sarajeva, otkopali smo tri porodice: četvoro dece, četiri žene, četvoricu muškaraca. Detetu od oko dve godine, bile su slomljene ručice. Dođu ljudi, kažu: Doktore, te kuće su zatvorene, nema više nikog, zatrli su život. Onda shvatite šta je rat. 

Učestvovao je u sudsko-medicinskoj obradi tela ubijenih Srba u selu Kravica, Ratkovići, Brežani, Kamenica...Fotografija majke Dobrine Prodanović iz srebeničkog sela Ratkovići koja grli lobanju svog sina Živana dok Zoran Stanković pokušava da je smiri i uteši, obišla je čitav svet. Živan je stradao u Ratkovićima kod Srebrenice, pošto su pripadnici takozvane Armije BiH upali u selo, palili kuće i ubijali ljude. Autopsiju Živana Prodanovića uradio je 1993. godine čuveni patolog sa VMA, doktor Zoran Stanković. On je istakao da je taj trenutak jedan od najtežih u njegovom životu.  - Ponovo mi se vraćaju sve te slike. Išli smo 10 kilometara od jedne do druge razrušene i spaljene kuće, vadili tela u poodmakloj fazi raspadanja, a druge nalazili usput i pored ruševina. Neki leševi su imali tragove životinjskih ugriza. Pronađeni su lobanja, slabinski i kičmeni pršljen, tri rebra, leva lopatica, cevasti deo obe laktice i desne žbice, karlične kosti, oglodane butne kosti. Na kostima su registrovana oštećenja nastala od životinja - ispričao je Zoran čitajući obdukcioni nalaz.

U mestu Kamenica kod Zvornika ekshimirana su tela 53-oje ubijenih, od čega su samo troje stradali od metka dok su svi ostali mučeni i zlostavljani. Ukupno je na toj lokaciji zarobljeno i ubijeno 126 Srba. Nalaženi su bez glava, bez jednog ili više ekstremeteta, sa tragovima mučenja i zlostavljanja, sa rukama vezanim u lance. Među ubijenima je bio penzioner Savo Đokić. Pronađen je vezan lancima i žicom a svedoci su pričali kako je bio paljen na ražnju. - Ovo što vidite na stolu su posmrtni ostaci Đokić Save. Veći deo tela nedostaje. Nedostaje glava, veći deo grudnog koša, rebra sa desne strane, grudni i trbušni organi. Ono što je karakteristično, vidi se da je njegova leva noga vezana plastičnom omčom, da je druga noga vezana lancem za krave i sledeći deo lanca je vezan oko pojasa. To je starac od 62 godine, to je bio civil -   istakao je te 1992. Zoran Stanković govoreći medijima o razmerama zločina nad Srbima u tom kraju.

Iz sećanja Zoran ne briše ni oktobar 1995. godine kada je sa svojim timom učestvovao u sudsko-medicinskoj obradi ubijenih srpskih civila u Mrkonjić Gradu. U sećanju mu je ostala starica Mileva Župić, kojoj su na kućnom pragu ubijena tri sina. Ona se nakon vesti o smrti prvog sina, tešila nadom da su makar ostala dvojica živi. Međutim, vest po vest i Mileva je saznala da je ostala bez sva tri sina koja su bila mučki ubijena i bačena u masovnu grobnicu. Mileva je ponela epitet majka hrabrost, a Zoranu su ti trenuci ostali večno urezani u sećanje.

Među najbolnijim uspomenama iz perioda rata Zoran Stanković navodi i sam početak ratnih sukoba 1991-e godine i Vukovar. Krajem 1991. godine je kao major na vukovarskom ratištu radio obdukcije u razorenom gradu, gde je ostao godinu dana. Među najupečatljivijim trenucima Zoran ubraja pronalazak tela ubijenih srpskih civila u Ulici Nikole Demonje br. 72 i 74. u Borovom Naselju. Tada je ubijeno petnaest civila, među kojima i četvoro dece. Pripadnici hrvatske vojske, Zbora Narodne Garde, upali su 16. novembra 1991. godine u kuće ovih ljudi koji su se skrivali. Usmrtili su hicima iz vatrenog oružja, ali i tupim i oštrim predmetima nedužne ljude. Goran Čečavac imao je samo godinu ipo dana kada je ubijen sa majkom Slađanom i ocem Miroslavom, ali i komšijama Ilinkom Milošević, njenim desetogodišnjim sinom Branimirom i komšinicom Anom Novaković. U susednoj kući su ubijene Nada Pavlović, njena majka Miholjka, suprug Teodor i Nadino dvoje dece: Zorica (15) i Zoran Pavlović (17) kao i još četvoro civila. Neki civili su ubijeni tupim i hladnim oružjem a bilo je i tragova mučenja. Masakr je preživela samo Milica Trajković koja se skrivala u podrumu dva dana dok je nisu pronašli pripadnici JNA. 

– Upravo sam ja obeležio svako telo i odradio svoj posao tamo profesionalno, i time omogućio da se zločini procesuiraju. Međutim, prećutkuju se zločini nad Srbima, na primer, nad celom porodicom i desetak srpskih civila u Ulici Nikole Demonje. Bilo je indicija koje su govorile o ratnom zločinu. Mi smo imali samo svedoke Srbe koji su ostali u Vukovaru i koji su mogli da govore o tim žrtvama. Kao što je recimo bilo ono obdanište za koje se tvrdilo da ima 40-oro dece, što nije bilo tačno. Ali, smo ipak registrovali da je tu bilo ubijanja nekih ljudi – kao što su Lukić, Vezmar, Uroš Udovičić, koje je pobila grupa Martina Sabljića, Ćibarića, Šipoša i ostalih. Osim toga, potvrđeno je i postojanje ubijenih Srba u ulici Nikole Demonje 72, odnosno 74, gde je bila ubijena cela porodica Čečevac – znači onaj mali, otac i majka. Veliki broj tela nađen je oko bolnice i oko lučke kapetanije.. – istakao je Zoran Stanković, istaknuti srpski patolog, profesor i doktor medicinskih nauka, sanitetski general-major u penziji, aktuelni predsednik koordinacionog centra za jug Srbije. 

Istaknuti patolog Zoran Stanković je prilikom gostovanja u  emisiji "Istorija Srbije iz prvog ugla" o tom slučaju izjavio sledeće:

– Mi smo u Vukovaru pronašli tela petoro dece. Naš dogovor je bio da tu decu sklonimo s obzirom da smo u jednom trenutku u ciglani u Vukovaru imali preko hiljadu leševa…imali su napade uličnih pasa lutalica koji su skrnavili i pokušavali da skrnave te leševe. Mi smo odlučili da to petoro dece stavimo u poseban šator. Za mene je bilo neshvatljivo da je nečije dete mrtvo, a da njega nema, niti se interesuje za tu decu. Zato smo mi u sredstvima javnog informisanja govorili o malom Čečavcu, o malom Branimiru Miloševiću koji su bili među tom decom…. Međutim, niko se nije javljao. Ono što mi nije nijednog trenutka palo na pamet kao čoveku koji vrši identifikaciju leševa i obradu tih podataka je da su njihovi roditelji mrtvi i ja sam tek kasnije video da su roditelji malog Čečavca mrtvi, da je majka malog Branimira mrtva i oni su bili u neposrednoj blizini. Mi smo tu decu stavili u taj šator, i svako veče kad smo odlazili smo ih pokrivali tim čaršavima u nadi da će neko doći i preuzeti njihova tela. Svo vreme dok smo mi to radili iščekivali smo pojavu njihovih roditelja  i najbližih ali oni nisu došli i mi smo njih sahranili na bugarskom groblju.

Zoran Stanković nikada žrtve nije delio po verskoj i nacionalnoj pripadnosti već je obdukovao sve, iskazujući poštovanje prema svakoj žrtvi. U sećanju mu je ostalo i stradanje dvogodišnjeg dečaka Aleksandra Mateja, koji je po nacionalnosti bio Hrvat a  koji je poginuo od granate JNA u vukovarskom naselju Vučedolska kapljica zajedno sa svojim roditeljima Emilom i Vlastom, koji su oboje bili pripadnici Zbora Narodne Garde. - Aleksandar Matej ubijen je zajedno sa ocem i majkom. Stavili smo tu decu u šator i čekali da se pojave roditelji, a nismo znali da su se i njihova tela nalazila tu negde pored. Gledam ja tela tih dečaka i pitam se kakvi su to roditelji koji su pobegli, a ostavili svoju decu. I onda smo ih sahranili, odvojeno. Veoma težak trenutak je bio kada sam saznao da su roditelji ipak bili tu. Ali, mrtvi...

Zoran je poslao poruku svim dobronamernim ljudima: "Klonite se nasilja! Ne morate da se volite, ali poštujte jedni druge zato što ste ljudi! "

GORE DESNO: Ilinka Milošević sa sinom Branimirom i Sava Pavić; DOLE LEVO: Radisav Pavić i telo Gorana Čečavca (Srpske žrtve iz Ulice Nikole Demonje u Vukovaru)