Godinama unazad, mnogobrojni uticajni ruski mediji kao što su Спутник, Балканза, Россия 24, Kомерсант, РИА Новости, Офицеры России i mnogi drugi, bavili su se u više navrata užasnim zločinima nad srpskim stanovništavom u Bosni i Hercegovini u periodu od 1992-1995. Posebna pažnja srpskim žrtvama u Višegradu, i zverstvima vojske bosanskih muslimana u ovom kraju posvećena je u ruskom dokumentarnom filmu "Как убивали Югославию. Тень Дейтона" iz 2015. koji je režirao svetski priznati režiser i umetnik Aleksej Denisov. U filmu su detaljno analizirani zločini nad srpskom decom i civilnim stanovništvom u Višegradskom kraju. Dok u Srbiji nikada nijedan medij, što štampani, što elektronski, nije posvetio ni minimum pažnje srpskim žrtvama u Višegradu, to su učinili Rusi. Narod koji je tokom poslednjeg rata među prvima stao u odbranu svoje srpske braće.
U filmu Alekseja Denisova su na vrlo detaljan i opsežan način predstavljeni svi uzroci sloma Jugoslavije, zločini nad Srbima kao i tekovine zločinačkog režima Alije Izetbegovića koji je odgovoran za agresiju na SFRJ i genocid koji je potom usledio. Film je dostigao ogromnu popularnost u Rusiji, emitovan je i u velikom broju drugih evropskih zemalja a narod van Srbije je upravo zahvaljujući ovom dokumentarcu dobio priliku da se upozna sa pravom istinom i golgotom srpskog naroda.
U filmu su detaljno opisani zločini režima Alije Izetbegovića kao i stradanje Srba u Višegradu od 1941. do 1995. Posebna pažnja je posvećena masakru u selu Jelašci gde su 1. avgusta 1992. pripadnici muslimanske vojske poubijali više od trećine ovog malog, podrinjskog sela. Petronije Jeličić toga dana ostao je živ samo zahvaljujući tome što morao otići u grad. Po povratku kući zatekla ga je užasna vest. Muslimanski ekstremisti pod komandom Ahmeta Sejdića ubili su mu majku Savu (72), oca Trivuna (64), trudnu suprugu Mirjanu (32) i dvoje dece - osmogodišnjeg Vidoja i desetogodišnju Draganu. Ovo saznanje zauvek mu je promenilo život. Muslimanski fanatici toga dana baš nikoga nisu poštedeli. Fotografije streljane dece i masakriranih staraca obišle su svet. Na kućnom pragu toga dana mučki ubijeni su penzioneri Dragan Šušnjar (65) i njegova supruga Slavka (63).
U filmu je gostovao i Milan Savić koji je govorio o strašnim prizorima u selu Jelašci gde su na najokrutniji način ubijeni njegovi roditelji Mile i Petka Savić, kao i stric Radomir koji se kobnog dana zatekao u kući Savića kako bi im pomogao u seoskim poslovima. Svo troje su pobijeni u kući a majka je nađena sa mlinom za kafu u rukama. Čitava kuća je tada ispreturana i opljačkana a rupe od metaka i danas su vidljive. Selo je zaraslo u korov, a počinioci zločina i danas šetaju slobodno. O masakru u Jelašcima pisali su mnogi drugi ruski mediji i portali, i kako su sami izvestili "Takav pokolji viđeni su samo još za vreme nacističke Nemačke".
Kroz filmu Alekseja Denisova široki auditorijum je u prilici da se upozna i sa masakrom muslimanskih fašista nad Srbima u Višegradu tokom Drugog svetskog rata kada je 1941. pobijeno više od 6000 civila. Mnoge žene i devojke su tada silovane i bačene sa mosta a u znak sećanja na žrtve podignut je i memorijalni kompleks. U filmu govori i Veljko Lasica, preživeli putnik iz izbegličke kolone koju su u leto 1992. napali muslimanski ekstremisti u selu Kukavice u višegradskom rejonu. Tog dana ubijeno je i zapaljeno 28 srpskih civila, među kojima i troje dece, dok je 80 civila teško ranjeno. Gledaoci filma imali su prilike da se upoznaju sa strahotama koje su građani Goražda doživeli i preživeli za vreme muslimanske agresije. U filmu se takođe pojavljuju i Miroslav Lazanski i istaknuti umetnik Emir Kusturica koji su mnogo važnog i pametnog izrekli na temu sloma SFRJ ali i današnjeg života u Višegradu i Bosni i Hercegovini.
Film je izazvao mnogobrojne pozitivne kritike širom sveta, emitovan je u velikom broju evropskih zemalja a mnogi Rusi su svoje impresije iskazali i javno. Višegrad svake godine vrvi od posetilaca, a među turistima najviše je onih iz Rusije.
"Mnogo volim ovaj grad, i ove ljude ovde. Već peti put sam u Višegradu a dolaziću opet. Imamo osećaj kao da je ovo i naš grad. Ljudi nas tako lepo i toplo dočekaju, kao da smo im najbliži rod. Srbi i Rusi su braća. Predivan je grad, građevine, hoteli i naravno ljudi. Upoznali smo se sa bolnom istorijom ovog mesta i o tome kako su muslimanski nacisti streljali više od 6000 Srba, a mnoge žene silovali i bacili u reku. Još teže je ono što se dogodilo 1992. jer su muslimani opet počinili iste zločine nad hrišćanima, videli smo grobove ubijene dece, to su potresne slike.. Vidimo da im je ruska pomoć bila neophodna i zato smo srećni i ponosni što je Višegrad danas slobodan grad i da narod živi u miru i bez straha. Ako naši Rusi imaju makar mali udeo u tome, mnogo sam ponosna." - rekla je Ljudmila iz Sankt Peterburga za "Glas".
"Višegrad je jedno od najlepših mesta koje sam obišao. Tako mali gradić se više puta pominjao u mnogim knjigama i spisama, ostao je upamćen kao centar kulture i istorijski značajno mesto. Najviše mi se dopada Andrićgrad, to je nešto posebno i drugačije, tako nešto se ne može videti ni u najrazvijenim delovima sveta. Nažalost, ovde su se dešavali i zločini nad Srbima, i to u kontinuitetu i 1942. i 1992. i to se ne sme zaboraviti" - rekao je Vasilij, Rus koji u Višegrad dolazi od 1989. godine i među brojnim Srbima ovog kraja ima širok krug prijatelja.
I SRBI SNIMILI FILM O HEROJSTVU RUSKIH DOBROVOLJACA
Ljudmila, majka Konstantina Bogoslovskog, koji je u rat otišao sa 21 godinu i poginuo, kaže da je izuzetno ponosna na svog sina jedinca, koji je život dao za srpski narod i pravoslavlje. - Moj sin je odslužio vojsku i jedno vreme radio u službi, a zatim je upoznao jednog kozačkog oficira i saznao da veliki broj kozaka želi da dođe u Bosnu i Hercegovinu da pomogne svojoj srpskoj braći - priča Ljudmila. Ona ističe da je Konstantin odmah poželeo da se priključi vojsci, ali su ga oni ubeđivali da je još mlad da bi učestvovao u ratu.
- On je rekao: “Ja sam odlučio i doći ću” i ništa ga u tome nije moglo sprečiti. Tako je i bilo - priča Ljudmila i dodaje da se Konstantin sam ranio granatom kada su ga okružile muslimanske snage na ratištu posle 14 dana koje je proveo u borbama u mestu Zaglavak kod Višegrada."Teško je sve to preživljavati. Prvi put sam na Zaglavku pronašla i neke lične stvari mog poginulog sina, a danas sam u društvu njegovih ratnih drugova bila na mestu pogibije. Tada su poginula trojica ruskih dobrovoljaca na Zaglavku i bio je to, prema Ljudmilinim rečima, veliki i jak napad muslimanskih snaga. - Svake godine dolazim ovde nekad i dva ili tri puta godišnje, jer sad živim u Crnoj gori - kaže Ljudmila. Majka poginulog ruskog dobrovoljca Ljudmila Bogoslovska rekla je da su u Višegrad dolazila ruska deca i da su ovde i ostala. - Dolazimo svake godine. Vaš grad, vaša srpska zemlja je naša druga zemlja i to što ste postavili krst na brdu u čast ruskih dobrovoljaca, mi veoma cenimo, dodala je Bogoslovski.
Prvi put posle 21 godine na Zaglavku je bio i ruski dobrovoljac Vladimir Fjodorovič Sidrov, koji kaže da je teško doživeo dolazak na mesto pogibije njegovog druga. "Predložio sam da se na ovom brdu podigne veliki ruski krst vidljiv sa svih strana kao uspomena na poginule Ruse". Jedan od njih, koji je bio u Višegradu, je i kozački ataman Zapatin Viktor Vladimirovič koji je sa svojim odredom ratovao na bojištima oko grada na Drini i to u onim trenucima kad ga je trebalo odbraniti od žestokih napada pripadnika tzv. Armije BiH.
„Uključili smo se u redove Prve podrinjske brigade VRS i izvršavali sve zadatke koje nam je dala komanda. U svakom ratu mora biti gubitaka pa i u ovom su ginuli naši drugovi. Poginuo je i moj zamenik potpukovnik Kotov", seća se Zapatin.
Ruski dobrovoljac Vladimir Sidrov priča da su on i njegovi drugovi došli da se bore ne zbog nekog materijalnog ili drugog interesa već što je u njima kao i Srbima teče slovenska krv i što su povezani istim korenima i pravoslavnom verom kao i da zaštite decu i civile od ekstremista. - Znamo da mi nismo mogli značajno uticati na ishod bitaka ali ni naša pomoć nije bila zanemaljiva", dodaje Sidrov. Drugi veteran ističe da nikada neće zaboraviti scene nasilja koje je 1992. video u Višegradu - Oni su masakrirali srpski narod, čak i decu, leševi su ležali po dvorištima kuća. Nekima su odsecali glave i ruke.. Muslimani bi pucali u njih pa bi spaljivali njihova tela. Nalazili su iskasapljene srpske starice, žene..sve su ih muslimani poubijali. To nikada ne možemo zaboraviti. Zato smo i pomagali Srbima, postojala je pretnja da svi budu istrebljeni od strane muslimanskih vojnika.
* Prve žrtve u rejonu Višegrada, baš kao i u svim drugim opštinama širom Bosne i Hercegovine bili su Srbi. U poslepodnevnim časovima, 12. januara 1992. onda kada rat u Bosni i Hercegovini još zvanično nije ni počeo, u selu Bijela, u opštini Višegrad je počinjen stravičan zločin koji je najavio sve predstojeće ratne užase i strahote. Bošnjak Hasan Šabanija iz Gornje Crnče, ubio je Srbina Ranka Baranca, penzionera, u njegovoj porodičnoj kući, i to hicem iz pištolja iz neposredne blizine, bez ikakvog povoda, samo zato što je Srbin. Zločin je bio etnički motivisan a nad Podrinjem se tada nadvila tamna senka očaja i straha.Počevši od aprila 1992. pa sve do kraja 1995. na području višegradskog rejona zverski je ubijeno više od šest stotina građana srpske nacionalnosti, dok je na području Gornjeg Podrinja ubijeno 2280 Srba, među kojima i osamdesetoro dece.Ruski dobrovoljac Vladimir Sidrov priča da su on i njegovi drugovi došli da se bore ne zbog nekog materijalnog ili drugog interesa već što je u njima kao i Srbima teče slovenska krv i što su povezani istim korenima i pravoslavnom verom kao i da zaštite decu i civile od ekstremista. - Znamo da mi nismo mogli značajno uticati na ishod bitaka ali ni naša pomoć nije bila zanemaljiva", dodaje Sidrov. Drugi veteran ističe da nikada neće zaboraviti scene nasilja koje je 1992. video u Višegradu - Oni su masakrirali srpski narod, čak i decu, leševi su ležali po dvorištima kuća. Nekima su odsecali glave i ruke.. Muslimani bi pucali u njih pa bi spaljivali njihova tela. Nalazili su iskasapljene srpske starice, žene..sve su ih muslimani poubijali. To nikada ne možemo zaboraviti. Zato smo i pomagali Srbima, postojala je pretnja da svi budu istrebljeni od strane muslimanskih vojnika.
KULTURA SEĆANJA
Kultura sećanja na srpske žrtve višegradske regije nalazi se na niskom nivou, u centru nema zvaničnih komemoracija za civilne žrtve niti se u gradu može sresti bilo kakav memorijal posvećen ubijenim civilima. Među narodom postoje ideje i inicijative da se odabere jedan datum u godini kada bi se na Višegradskom mostu obeležavalo stradanje više od šest stotina ubijenih Srba sa područja Višegrada i Rogatice. Takođe, postoji ideja da se u centru Višegrada na jedan dan (12. aprila ili 4. maja) obeležava stradanje svih 2280 Srba sa područja Gornjeg Podrinja, kada bi narod u velikom broju paljenjem sveća, javnim govorima i polaganjem cveća odao počast svim ubijenima, insistirajući na procesuiranju počinilaca kao i da se postojeća spomen soba pretvori u spomen muzej posvećen žrtvama ovog kraja. Međutim, ove ideje još uvek nisu zaživele ali postoji nada da bi tako nešto u skorijoj budućnosti moglo da se dogodi i postane deo tradicije.
Коментари
Постави коментар