Srpski bračni par - Vojislav (69) i Gospava Stanišić (66) žrtve su ratnog zločina muslimanske tzv. Armije BiH u Zenici. Vojislav je mučen pa streljan, a Gospava je zatočena u logoru gde je bila višestruko zlostavljana i podvrgnuta užasnim torturama.
Kakvo se zlo sprema srpskom narodu u Zenici najavili su mnogobrojni incidenti koji su se desili tokom januara, februara i marta meseca 1992. godine. Bacanje bombi u dvorišta kuća i lokale, svakodnevne pretnje i uvredljivi grafiti, telefonski pozivi i uznemiravanja postali su realnost a zločini svoj puni oblik dobijaju u aprilu 1992. godine, započinje pravi pakao po Srbe u Zenici. Sprovodeći naređenja najviših instanci vlasti iz Sarajeva, muslimanski ekstremisti u redovima polciije i paravojnih formacija započinju sa terorom koji se ogledao u nezakonitim upadima u kuće i stanove Srba, pretresima, uznemiravanjem i pritvaranjem. Zabeleženi su brojni fizički napadi na Srbe, oni masovno dobijaju otkaze i doslovno postaju građani drugog reda. Već u tom periodu formiraju se prvi logori za Srbe, a maj i juni 1992. obeleženi su mnogobrojnim zločinima nad srpskim stanovništvom a tada je pobijeno preko pedeset civila. Osim Srba, stradalo je i troje Hrvata.
Zenica postaje veliki logor, a Srbi stranci u vlastitom gradu. Mnogi su uspeli da pobegnu i spasu žive glave, ali mnogi takođe i nisu! Primorani da ostanu, trpeli su užasne torture. Svako je mogao upasti u kuću, silovati, mučiti, zaklati a da za te zločine ne odgovara. Mnogi Srbi su u tom periodu iznenada nestali. Tela pojedinih su pronađena u masovnim i pojedinačnim grobnicama, a mnogi se i danas vode kao nestali.
Penzioneri Vojislav Vojo Stanišić (1925) i njegova supruga Gospava (1926) strahovali su za svoje živote u Zenici. Očekivali su svakog trena da neko može upasti u njihovu kući i poubijati ih baš kako su to činili ostalim Srbima. Kako bi spasili žive glave, napustili su svoj dom i spas potražili u selu Dusina gde su ih meštani Hrvati oberučke prihvatili. Odmah su im pronašli smeštaj, pružili pomoć, hranu i sve što im je bilo neophodno. I vojska se prema njima ponašala jednako kao i prema drugim civilima. Imali su sve što im je bilo neophodno. Ali i taj period spokoja nije dugo potrajao. Naoružane horde muslimanskih ekstremista izvršile su napad na selo Dusina u kojoj su Hrvati u odnosu na muslimane bili manjina (od oko 20%). Civili su porobljeni i odvedeni u logore gde su bili podvrgnuti užasnim torturama i mučenjima. Muslimanski zločinci su odmah postrojili devetoro hrvatskih vojnika i civila. Kada su čuli da je Vojislav Srbin, izdvojili su ga i naredili mu da se pridruži devetorici Hrvata. Onda je nastao pokolj. Ljudi su streljani i masakrirani. Tako su i zapovedniku HVO-a iz Mesne zajednice Lašva, Zvonku Rajiću, izvadili srce odmah nakon što su ga streljali, što samo po sebi svedoči o kakvim se bestijalnim i patološkim zločincima radilo. Starog Voju su mučili pa masakrirali najviše zbog činjenice da je bio Srbin. Videli su da se radi o starom i teže pokretnom čoveku, civilu, ali to ih nije sprečilo da počine zločin. Štaviše, oni su najviše i uživali u mučenju i zlostavljanju civila.
U Dusini su ubijeni: Vinko Kegelj, Draženko Kegelj, Mladenko Kegelj, Niko Kegelj, Stipo Kegelj, Zvonko Rajić, Franjo Rajić, Vojislav Stanišić, Augustin Radoš, Pero Ljubičić. Ovih 10 ljudi umoreno je bešćutno i okrutno, iako su se predali i bili bez oružja.
Što se tiče starice Gospave, njeno ime se nalazi u "Bosanskoj knjizi mrtvih" koju je objavio IDC Sarajevo, a jedan izvor navodi kako je ona navodno "živa zapaljena od muslimanskih vojnika". Međutim, svi drugi izvori pokazuju kako ove informacije nisu tačne i kako postoji velika mogućnost da je Gospava ipak preživela rat. Svedoci govore da je ona jedina žena koju su zajedno sa zarobljenim hrvatskim vojnicima, muslimani okrutno mučili. To je zbog toga što su saznali da je Srpkinja. Čupali su je i neprestano tukli a onda su je tako izranjavanu naterali da bosa hoda po snegu čemu su se gromoglasno smejali.
Za zločin u Dusini najodgovornijima se smatraju Enver Hadžihasanović i Amir Kubura, zapovjednici 3. korpusa ABiH i 7. muslimanske brigade Armije BiH kao i spomenuti zapovednik 2. bojne 7. motorizirane brigade pukovnik Šerif Patković. Uz njih, navode se i druga imena: Adem Abaz, zvani Brada, zapovjednik, Edin Hakanović iz Dusine (koji je koristio hrvatske civile kao živi štit), zatim Nijaz Helvida, Filda Čago, Bahro Čago, Ahmet Helvida, Kasim Helvida, Omer Helvida, Vehid Subašić, Ekrem Šišić, Vehid Subotić, Fahrudin Delić i Hajrudin Delić.
Do danas je na godinu i po dana (!?) zatvora osuđen Edin Hakanović, bivši policajac iz Visokog kojemu je dokazana krivnja za ratni zločin protiv civila i zarobljenih pripadnika HVO-a, te Vehid Subotić (nepravosnažno) na 14 godina zatvora.
Tokom 2008. godine Žalbeno veće Haškog tribunala delimično je uvažilo žalbe bivših komandanata 3. korpusa i 7. muslimanske brigade "Armije BiH" i smanjilo prvostepene kazne: Enveru Hadžihasanoviću s pet na tri i po, a Amiru Kuburi sa dve i po na dve godine zatvora. Amir Kubura je odmah po izricanju presude izašao iz sudnice kao slobodan čovek, a ubrzo je oslobođen i Enver Hadžihasanović, koji je na izricanje presude došao sa privremene slobode na koju je pušten pošto je do tada u pritvoru proveo oko dve trećine prethodno izrečene kazne od pet godina zatvora.
Sud BiH je u studenome 2014. godine na 14 godina zatvora osudio spomenutog Vehida Subotića koji je (kako je dokazano) izvodio iz kuća zarobljenike a pojedine i ubijao. No, pravomoćne presude u ovom slučaju još nema – i to s razlogom.
Ime Vojislava Stanišića uklesano je na spomeniku žrtvama masakra u selu Dusina, ali i na zajedničkom spomen obeležju u centru Busovače gde su uklesana imena svih vojnika i civila ubijenih tokom muslimanske agresije na ovo područje!
Коментари
Постави коментар