"TROJE DECE SU MI UBILI NA KUĆNOM PRAGU" - NEPROLAZNA BOL MILJE IZ VIŠEGRADA

Prošlo je tačno trideset godina od nezapamćenog i još uvek nekažnjenog zločina muslimanskih agresora nad nedužnim srpskim civilima u selu Donja Lijeska kod Višegrada. Milja Tanasković u jednom ratnom danu 1992. godine ostala je bez troje dece - sinova Rade i Vlade i maloletne ćerke Vladanke

FOTO: BN / YOUTUBE

Sećanje na prerano ugašene živote, na jauke žalosnih majki, na popaljene kuće i devastirane objekte ne bledi ni nakon 29 godina. Kažu da je najveća tragedija kada roditelj nadživi sopstveno dete, ali šta na to da kaže starica Milja Tanasković koja je u pola sata ostala bez troje dece a da stvar bude još tužnija, bila je i svedok njihovog monstruoznog ubistva.  

U ranu zoru 29. oktobra 1992. horde naoružanih muslimanskih vojnika iz Goražda, tog zloglasnog muslimanskog vojnog uporišta,  izvršili su strahovit napad na pitomo, nebranjeno srpsko selo Donja Lijeska kod Višegrada. Zločinci su poubijali tom prilikom sve civile koji su se zatekli u selu. Selo u kojem nije bilo nikakvih borbenih dejstava postalo je meta bolesnih umova koji su prošli desetine kilometara kako bi počinili zločine. Došli su na tuđi prag da siluju, zakolju, popale...

Prema rečima svedoka, zločinci naoružani automatskim i hladnim oružjem ali i bolesnom mržnjom prema svemu što je srpsko, uzvikivali su tom prilikom "Allahu ekber" i "Kolji četnike". Donja Lijeska je prema popisu iz 1991. brojala 118 stanovnika i svi su bili srpske nacionalnosti. Napad na selo predstavlja čist akt agresije koji je za cilj imao istrebljenje srpskog civilnog stanovništva u totalitetu što napadači nisu ni krili.

Tih okobarskih dana mnoga sela i zaseoci našli su se na meti agresora a jedanaest života okrutno je ugašeno. Nekoliko meštana je zadobilo lakše i teže povrede. Među ranjenicima je i Milja Tanasković, u narodu poznata i kao majka hrabrost koja je u svojoj 53. godini doživela da u jednom danu ostane bez cele porodice, da ostane bez oba sina i maloletne ćerke, a posebno je bolna i činjenica što je Milja bila svedok njihovih poslednjih trenutaka, nemoćna da makar jedno otrgne iz kandži i zagrljaja smrti. Rane po telu nekako su i zarasle ali one na duši i u srcu nikada neće moći!

Njena deca - Vlado (32), Rado (34) i Vladanka (17) su ubijeni kao nenaoružani civili, na svom kućnom pragu a napad su preživeli Miljin osmomesečni unuk Miroslav i njegova majka Dragana, koji su se slučajno u to vreme zatekli u gradu.

- Bila sam u kući sa decom kad su napali iz šume. Šta je sve ojađena majka preživjela. Sve se dogodilo u jednoj jedinoj crnoj minuti. Bježali smo preko livade niz strminu ispod naše kuće, kada su muslimani, koji su upali u naše selo, zapucali po nama. Prvi dušmanski rafal sasjekao je mog starijeg Radeta. Srušio se mrtav na zemlju. Ni glasa nije pustio. Rade mi je imao samo 32 godine. Moj vrisak za njim stopio se sa samrtnim krikom mog drugog, tri godine mlađeg sina Vlade. Dok sam gledala kako on pada kuršumi su pogodili mene i moju kćerku Vladanku. Kćerka je pala na mene. Izdahnula mi je na rukama. Samo je dva ili tri puta jauknula, a onda se njeno tijelo trglo i ukočilo. Vladanka je Bogu dušu predala. Imala je tek 17 godina. Te godine je bila pošla u četvrti razred srednje tehničke škole… Mene su dušmani pogodili u desno rame. Likujući što su nas pogodili muslimani su vrištali i arlaukali oko naše kuće i štale, iz kojih je već izbijao plamen. Njihovo divljačko klicanje miješalo se sa rikom naših krava koje su u štali žive gorjele, ispričala je pre nekoliko godina Milja Tanasković.

Saznanje da je u Višegradu očekuje jednogodišnji unuk, Radetov sin Miroslav i snaha Dragana, sprečili su nesrećnu ženu da u trenucima dok su smrt i vatra pred njenim očima zatirali njeno porodično gnezdo, digne ruku na sebe i tako prekrati užasan bol s kojim živi i dan-danas. Znala je starica da je zlo vreme i da će snahi Dragani biti potrebna njena pomoć u odgajanju jedinog porodičnog naslednika. A trebalo je decu sahraniti i ožalostiti, spomenike im podići, da se trag ne zametne.

U tom besomučnom napadu brutalno je ubijene su i komšije Jovo Samardžić (38), Milomir Božić (40), Goran Kojić (22),  koga su ekstremisti pokosili rafalima, neke i masakrirali.  U zaseoku Kočarim bošnjački vojnici iz vatrenog oružja su ubili domaćicu Koviljku Mirković (52), u dvorištu njene kuće. Na telu žrtve nađene su prostrelne rane u predelu leđa i potiljka. 

U napadu na srpska sela i zaseoke muslimanski vojnici su pucali iz vatrenog oružja na Milku Zečević (54), koja je vodila kravu, krećući se prema svom dvorištu. Milka je pogođena u predelu leđa i od zadobijenih povreda umrla je kratko vreme posle događaja. U selu Donja Lijeska, muslimanski vojnici opkolili su kuću Radojke Rajak, rođene 1927. godine. Kad se ona pojavila na vratima, uz osmehe su pucali u nju iz vatrenog oružja i teško je ranili. Radojki je zatim prišao izvesni Ramiz Nuhanović i pucnjem u glavu lišio je života. Na telu žrtve nađeno je više rana nanetih vatrenim oružjem, navodi se sajtu Komiteta za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava u Beogradu.

Pokretna imovina, posebno rezerve hrane, prikupljena letina i stoka opljačkani su i odneseni u susedna muslimanska sela, a kuće i istala nepokretna imovina popaljene i razorene. Stradalo je i lokalno groblje koje je prekopano i oštećeno.

Donja Lijeska je samo jedno u nizu srpskih sela koje je muslimanska vojska razorila i popalila od proleća 1992. do početka 1993. 

Neutešna majka Milja sa predstavnicima boračke organizacije iz Višegrada

Atak pripadnika tzv. Armije BiH, kojima je bio cilj da osvoje Višegrad, osujetili su tog dana borci višegradske brigade VRS, koji su se dobro organizovali, a njihova interventna jedinica je razbila neprijateljske redove i njihov komandni kadar.

- Ovo je značajan dan za Višegrad koji je zahvaljujući odlučnosti i hrabrosti srpskih boraca branjen i odbranjen - rekao je svojevremeno komandant višegradske brigade VRS Luka Dragičević.

Predsednik Predsedništva boračke organizacije Višegrad Milisav Vasić izjavio je da su pripadnici, takozvane, Armije BiH pokazali i u ovim borbama pravo lice, jer su svoj bijes iskalili na nedužnim i nenaoružanim civilima i paljenju njihovih kuća. Porodice ubijenih Srba boli činjenica da i danas nakon 28 godina niko nije odgovarao za masovna ubistva i zločine nad civilima. 

Preživele žrtve terora i svedoci navode kako je zločin organizovao i predvodio zloglasni Bekto Gacko, komandir Izviđačko–diverzantskog voda 31. drinske udarne brigade a među napadačima su prepoznati izvesni Ikanović, Bezdrob i desetine drugih napadača. Imena organizatora i direktnih počinalaca se dobro znaju. Svi oni su prešli desetine kilometara i došli iz Goražda da čine zločine. Oni su poginuli istog dana od udara granate. Poginuli su daleko od svog doma, kao agresori na tuđem kućnom pragu. Poginuli su paleći tuđe kuće, uništavajući tuđa sela, pljačkajući i čineći zločine. Nisu oni jedini budući da je više od hiljadu Bošnjaka iz Goražda ostavilo kosti po srpskim selima Gornjeg Podrinja, od Višegrada, Foče, Goražda, Rudog, Čajniča, Rogatice dok su osvajali tuđe sa namerom da stvore muslimansku Bosnu i Hercegovinu.

Da stvar bude još tužnija oni koji su činili zločine i poginuli po tuđim dvorištima, u Goraždu se slave kao heroji, imaju spomenike i ulice a njihova zverstva nad decom i civilima, silovanja i zločini se slave kao herojstva. Statue usred Goražda koje odaju počast počiniocima ratnih zločina samo su još jedan primer poricanja genocida i psihološkog zastrašivanja srpskih povratnika sa ciljem revizije istorije i obeshrabrivanja izbeglica da se vrate u njihove predratne domove. U Goraždu i danas među bošnjačkim stanovništvom vlada aktivan zavet ćutanja kada je reč o stravičnim ratnim zločinima, o logorima smrti, zlostavljanjima i silovanjima koja su ovde bila svakodnevica. Veličaju se ratni zločinci, dok se zločini nad civilnim stanovništvom negiraju, prećutkuju, opravdavaju i zataškavaju. 

To ne treba biti čudno jer Goražde već tri decenije nosi neslavni epitet "Grada ratnih zločinaca, logora i silovanja". Ako se širom čitavog Balkana traži grad koji je prošao kroz najteže, ljudskom umu nezamislive muke, čije su stanovnike zločinci masovno istrebljivali, a žene silovali i podvrgavali najvećem poniženju, ako tražimo grad kojem su ubili dušu i pretvorili ga u sablasnu pustoš, onda je to svakako Goražde.

Teror i genocid u Goraždu je svojom okrutnošču najbolje oslikao fašističke, zločinačke ciljeve muslimanskog vojnog vrha i ideje o stvaranju čiste "muslimanske države Bosne i Hercegovine" gde ne bi bilo mesta ni za pripadnike drugih vera i nacija, ali ni za one koji drugačije misle. Upravo iz tih razloga stravičan genocid nad Srbima u Goraždu sa svojim sastavnim dimenzijama kulturocida, ekocida, etnocida, urbicida i elitocida, silovanja, mučenja u koncentracionim logorima smrti, nasilnim proterivanjima predstavlja najefektnije sredstvo za spoznaju muslimansko-bošnjačkog zločina protiv čovečnosti i zločina protiv humanitarnog i ratnog prava. Upravo je Goražde tog 4. maja 1992. postalo glavno vojno uporište gde su bile skoncentrisane snage muslimanske tzv. Armije BiH i mnogobrojnih paravojnih formacija. Upravo su iz Goražda kretali svi napadi do zuba naoružanih muslimanskih vojnika na nezaštićena srpska sela oko Goražda, ali i oko Foče, Čajniča, Višegrada, Pala...

Samo na području Višegrada i Rogatice je ubijeno preko šest stotina građana srpske nacionalnosti, oba pola i svih uzrasta. Ubijana su deca, zatirane su čitave porodice, mnogi civili se još uvek nalaze na listi nestalih. Na području Gornjeg Podrinja ubijeno je 2280 Srba, najviše žena i dece. Za ove zločine do danas niko nije odgovarao.

Izvor: Republička organizacija porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Republike Srpske: "Ne zaboravi voljena zemljo"