Istaknuti umetnik Marinko Rokvić biće sahranjen u četvrtak, 11. novembra u crkvi Sv. Apostola Tome na Novom bežanijskom groblju, a opelo će se održati u 14.30.
Podsetimo, legenda narodne muzike Marinko je preminuo od posledica duge i teške bolesti, a njegova želja bila je da se o tome ne komentariše u javnosti. Njegova supruga Slavica je sve vreme bila pored pevača, sve do poslednjeg dana, a on je želeo da izdahne u porodičnoj kući na Koštunjaku, što mu je i ispunjeno. Vest o smrti legende potresla je čitav region, a svi su složni u činjenici da pesme i dela koje je Marinko ostavio za sobom nikada neće izbledeti. Bio je veliki humanista i dobrotvor koji je nebrojano puta pomagao ugroženim, siromašnim i bolesnim kategorijama društva, skroman i ugledan čovek koji je u tom duhu vaspitao i svoju decu.
Marinko će biti sahranjen na istom mestu gde i njegov otac, a malo ko zna da je Drago Rokvić, otac Marinka Rokvića svirepo ubijen tokom rata u Bosni i Hercegovini, a jednom prilikom pevač je otvorio dušu i priznao sve o gubitku, prenosi "Objektiv".
- Najteži trenutak u životu mi je bio gubitak oca kada je Krajina pala. To se ne zaboravlja. Niko se nije nadao da će se to izdešavati. Igra sudbine. Otac nije hteo da ode sa svog ognjišta, imao je 75 godina, nije učestvovao u ratu, nikom ništa loše učinio, pomagao je svima. Ubijen je na kućnom pragu - rekao je Marinko u emisiji “Balkanskom ulicom”.
- Posle godinu i po dana traganja, bilo je raznih priča, telefoni nisu radili, preko radio amatera sam stupio u vezu sa familijom i prijateljima, pitao da li je kod njih, tražio ga. Pričalo se, te u logoru je, te zarobljen. Molio sam se samo da je živ. Ali nažalost posle godinu i po dana otišli smo na prepoznavanje, bila je neka zajednička grobnica. Preko odeće smo saznali, bila je tu lična karta. Nebitno je sad ko je to uradio. Možda sam i znao, ali je sada nebitno – rekao je pevač tada.
Draga Rokvića, penzionera i civila, mučki su ubili pripadnici muslimanske vojske koji su tog 14. i 15. septembra 1995. streljali i masakrirali 198 civila srpske nacionalnosti, mahom žena i starijih lica. Prva ubistva srpskog stanovništva u Bosanskom Petrovcu započela su još u proleće 1992. a do kraja rata ubijeno je više od pet stotina građana. Najviše ih je stradalo poslednje ratne godine. Pripadnici tzv. Armije BiH su prilikom napada na Bosanski Petrovac 14. septembra 1995. ubijali sve što se kretalo - i žene, i devojke, i nemoćne starce a nisu bila pošteđena čak ni deca. Vršene su masovne likvidacije, sadistička iživljavanja nad zarobljenicima a zabeleženi su i slučajevi silovanja. Muslimanske snage su tokom akcije "Sana 95" ubile 198 civila - građana Bosanskog Petrovca, među kojima je bilo žena, staraca i dece. Najstarija žrtva terora na ovom području je bila Stana Kecman, starica od 95 godina a najmlađa šestogodišnji Jovica Drča.
Muslimanske formacije su u Bosanskom Petrovcu formirale i mnogobrojne logore smrti i kazamate za Srbe, kojih je prema podacima udruženja žrtava bilo čak četiri - "Sabirni centar" u zgradi "Šipada", logor u policijskoj stanici, zloglasni Motel u Bosanskom Petrovcu i logor u fabrici plastike. Tu su vršena prisilna zatvaranja, nečovečna postupanja prema zarobljenicima, silovanja, sadistička mučenja, iživljavanja i naravno likvidacije i streljanja. Na lokaciji iza Motela u Bosanskom Petrovcu likvidirano je najmanje 40 srpskih civila, oba pola i svih uzrasta, uključujući veliki broj starih i teško pokretnih lica..mnogi civili su mučeni pre smrti a potom streljani ili izmasakrirani.
Tragičnog događaja Nikola Rokvić se prisetio se i avgusta ove godine kada je napisao:
– Na današnji dan 1997. godine, je sahranjen moj deda Drago Rokvić. Svako ko ga je poznavao, znao je kakva je gromada od čoveka bio. Sećam ga se, kroz maglu, vedar i nasmejan, ali čestoljut na nepravdu, u šali najviše na Tita. Čak mu je i uzrečica bila: “Je*o te Tito!”… Davao je sve. Voleo je ljude, ne deleći ga po veri i naciji. A onda je došla ta užasna 1995. godina. Baka je uspela da prebegne u Beograd, usput se mimoišla sa dekom koji je otišao u Bosanski Petrovac i tu mu se gubi svaki trag. O dedi nismo znali ništa pune dve godine. Za dedu smo čuli 1997. godine kada su ga pronašli u zajedničkoj grobnici. Mučenički je stradao: Bio je mučen i na kraju mu je prerezan vrat. Telo mog dede, za te dve godine koliko je ležao u zemlji nije bilo trulo i ostalo je čitavo. Slava Bogu. Večna ti slava, tvoj Majkan – napisao je Nikola 2019. godine, a tragičnog događaja prisetio se i avgusta ove godine.
Коментари
Постави коментар