ZVORNIK: KAKO SU HRABRI SRPSKI LEKARI SPAŠAVALI ŽIVOTE BOŠNJAČKE DECE TOKOM RATA - "BRINULI SU O NAMA KAO O SVOJOJ DECI"

Uprkos moćnoj, agresivnoj propagandi koja je devedesetih bila veoma prisutna a koja je za cilj imala satanizaciju srpskog naroda, važno je istaći da je stanje na terenu bilo sasvim drugačije i da su srpski lekari (ali i drugi kadrovi) danonoćno spašavali živote bošnjačkih civila, žena, dece, a neretko i samih neprijateljskih vojnika. U svakoj opštini pod kontrolom srpske vojske od Istočnog Sarajeva, Sokoca preko Zvornika, Bratunca, Foče sve do Sanskog Mosta, Bosanskog Petrovca, Brčkog i svih drugih opština, heroji u belom su ulagali vanljudske napore kako bi spasili što više života i pružili pomoć svima kojima je ona bila neophodna.

Život u ratnom Zvorniku bio je užasno težak i gotovo nepodnošljiv. Grad je tokom poslednjeg rata doživeo strahovita razaranja i mnogobrojne žrtve. Opkoljen sa svih strana muslimanskim selima, Zvornik je sve do kraja rata 1995. godine, redovno bio izložen granatiranju i snajperskom delovanju sa položaja muslimanske"Armije BiH" iz Nezuka i okolnih bošnjačkih sela. Zelene Beretke i ostale muslimanske paravojne formacije nisu nikoga štedele u svojim gerilskim napadima a narod je živeo u konstantnom strahu i neizvesnosti od granatiranja. Pod stalnim policijskim časom, narod je bio primoran da dane i noći provodi u skrovištima i mračnim podrumima. Tu su se dočekivale Nove godine, proslavljale krsne slave i rođendani, obeležavali brojni drugi praznici.

Od ubilačkih granata bošnjačke armije baš niko nije bio pošteđen, te su od gelera i detonacija stradali i Srbi i Bošnjaci. Spaljeno je i preko trideset srpskih sela i zaselaka oko Zvornika a  tokom muslimanske agresije ubijeno je 1080 građana srpske nacionalnosti, dok je više od dve ipo hiljade Zvorničana ranjeno. Među ubijenim i ranjenim civilima je i oko stotinu dece. Najmlađa žrtva terora bio je Aleksandar Đorđić, dete od godinu ipo dana koje su ubijeno tokom napada bošnjačke armije na grad. Najstarija žrtva bio je teško pokretni Mihajlo Pantić, starina od 93 godine, koji je izmasakriran u zaseoku Pantići zajedno sa još desetoro srpskih civila starije dobi. 

Ipak, veliko herojstvo su tokom odbrambeno-otadžbinskog rata pokazali su upravo zvornički lekari, doktori, hirurzi, medicinske sestre i uopšte celokupno medicinsko osoblje. Ovi heroji u belom proveli su čitav rat pomagajući unesrećenom stanovništvu, pružajući pomoć ranjenima i bolesnima. Dok su srpski borci branili grad na prvim linijama fronta, i heroji u belom su vodili  svoj rat u samom gradu, obavljajući najhumaniju ljudsku dužnost. Lečili su i spašavali živote građanima, ne gledajući uopšte ko se kako zove i kom se Bogu moli. Zvornički heroji u belom ispunili su svoju životnu misiju upisavši tako svoja imena u istoriju. Njihova imena zlatnim slovima će ostati upisana u istoriji srpskog naroda, kao simbol herojstva i borbenosti. Zvornička bolnica je upravo simbol otpora i nepokorivosti jednog naroda.

Posebnu dimenziju ovoj humanoj akciji spašavanja života daje i činjenica da je upravo zahvaljujući srpskim lekarima, spašen i veliki broj života bošnjačkih civila i dece. Iako je grad bio danonoćno razaran, iako su svakog dana u bolnicu  dovoženi mrtvi i ranjeni civili i borci, niko nikada nije pomišljao na bilo kakvu osvetu. Zvornički lekari pružali su pomoć svima, nezavisno kako su se pacijenti ti zvali i kom su narodu pripadali. Svi pacijenti su za lekare bili jednaki, nije bilo protekcije već se samo gledalo kako i na koji način pomoći tim ljudima čiji su životi bili ugroženi. Čovek čije se ime sa punim poštovanjem izgovara u Podrinju, ali i širom Republike Srpske i Srbije svakako jeste Zoran Lazarević, vrsni i vrhunski hirurg koji je izveo niz pravih medicinskih podviga u svojoj višedecenijskoj lekarskoj praksi, veliki humanista i ekspert. Ovaj stručnjak zlatnih prstiju, kako ga često naziva narod u Podrinju, spasao je veliki broj života danonoćno radeći za dobrobit svog naroda ali i svih drugih ljudi. 

On je u Zvorniku takođe bio načelnik hirurgije i osnivač vojne bolnice u Zvorniku u Karakaju. U ratu je pravio čuda sa malobrojnom ekipom lekara i medicinskih sestara. - Zbrinuli smo pet i po hiljada ranjenika, neke zahvate i operacije i dan danas pamtim i nikada ih neću zaboraviti. Majora smo operisali deset sati, primio je za to vrijeme 50 litara krvi i 100 litara tečnosti u venu. Vojnici su stajali u redu da bi dali krv, i davali smo mu je tako neobrađenu, direktno u venu, ali preživio je. Pa i jedan Lazić iz Osmaka koji je pogođen u srce. Otvorili smo mu grudni koš, ušili srce i on je preživio, seća je Zoran. O kakvom heroju i profesionalcu se radi, svedoči i izjava Zoranove supruge Mile. Mila ističe kako je tih ratnih dana nakon što oca nisu videli 15 dana, dovela sina i ćerku u bolnicu da ga deca najzad vide budući da Zoran iz nje nije uopšte izlazio i ta bolnica je faktički postala njegov drugi dom.  Radio je u raznim uslovima, pa čak i pod uperenim oružjem, priča Mila, koja je radila kao pravnica u Privrednoj banci Sarajevo, a zatim u Elektrodistibuciji.

SRBIN SPASAO SRPSKOG DEČAKA

Dok su razni Orići, Muminovići činili zverstva nad srpskim civilima, dotle su ovi su hrabri lekari gledali da što više ljudi spasu. Takav je slučaj bio u gradskoj bolnici gde su radili izvrsni stručnjaci i veliki profesionalci. O njihovoj humanosti su godinama kasnije u više navrata svedočili i sami Bošnjaci koji su u tom periodu bili deca i koji su prošli kroz zvorničku bolnicu.

Jedan od najupečatljivijih primera jeste ispovest Zije, devetogodišnjeg dečaka bošnjačke nacionalnosti, koji je više puta u javnosti isticao kako su mu Srbi spasili život, kako su ga lečili, kako su mu pomagali iako su mu pripadnici paravojnih formacija prethodno ubile najbliže članove porodice. 

"Liječio sam se u zvorničkoj bolnici, tu sam boravio dvije godine do kraja 1994. godine. Što se tiče tiče bolnice i čitavog osoblja u njoj, nad je bilo oko šestoro muslimanske djece..imali smo popunu slobodu, mogli smo hodati kroz čitavu bolnicu, ići čak i gdje su ranjenici. Nisam nikada za te dve godine osjetio nikakvu mržnju, ni da nas je iko loše pogledao..nismo znali ni za nacije, samo kada bi bio pravoslavni praznik, gledali smo kako oni kite jelku i kako slave, pa bi i mi sa njima. I nama su kupovali paketiće, bili su sasvim korektni. Ispod bolnice je bila mrtvačnica, pa je postojao strah da će ući neko i osvetiti se, ali uvijek je bila tu vojna policija, čuvala nas i štitila iako nikada nije bilo incidenata. Što se tiče bolnice, imao sam potpunu zaštitu i slobodu.." - rekao je ovaj dečak, danas zreo i uspešan mlad čovek koji vlastitu tragediju ali i dobročinstvo drugih ne zaboravlja. 

Ziji je život spasio Srbin Milan Pantić, skromni i dobronamerni čovek iz Šetića kod Zvornika. Milan je pre rata bio zaposlen kao milicioner u gradu, a porodica Pantić je naširoko poznata po gostoprimstvu i poštenju. Oduvek su pomagali svima i pre rata, ali i kasnije, te ne treba čuditi što su Pantići veoma poštovani od svojih sugrađana. Vrata njihovog doma oduvek su svima bila široko otvorena. Ako je neko iskusio sve užase rata onda je to sigurno Milan, čiju su majku Desanku i još nekoliko najbližih rođaka ubili muslimanski vojnici u jednom od mnogobrojnih pohoda na srpska sela oko Zvornika. Ipak, ni tolika tragedija nije uspela da iz njega izbriše sve ono po čemu je bio i ostao prepoznatljiv - dobrotu i ljudskost. Milan je tokom 1992. godine radio je u Zvorniku a njegova žena je živela u Pantićima, pa ju je on povremeno posećivao. Od ratnih užasa spasio je muslimanskog dečaka Ziju koji je tada imao samo devet godina. Na svedočenju u Beogradu, Milan je ispričao kako je u noći 11. jula 1992. začuo detonacije i pucnjavu ali nije znao odakle dolaze. Sledećeg jutra Milan je otišao da obiđe svoju kuću koja se nalazila na brdu a kroz nekoliko sati se vratio u Pantiće. Tu je zatekao muslimansko dete svo u krvi. Na detetovom džemperčiću je vidio zgrušanu krv a dečak mu je ispričao kako je sin Ismeta iz Skočića, da mu je porodica ubijena, te da je samo on preživeo.

Human i velikodušan, Milan je odmah odlučio da odvede dete do Komande bataljona u Petkovcima, koja se nalazila tri kilometra od Pantića. Najpre su mu on, njegov rođak i rođakova supruga pružili prvu pomoć. Ni trenutka se Milan nije premišljao šta će učiniti, već je odmah pokušao da pomogne dečaku. Dečaku su nahranili, okupali i pospremili pre nego što su ga poveli u komandu. 

- Ja sam predložio mojima "hajde ljudi da odvedemo dijete, umreće nam na naše oči..vidio sam da je obarao glavu na ramena, da li mu se dremalo, da li je iskrvarilo..Tako smo ja i Vlastimir Pantić uzeli djete i krenuli u Petkovce. Tu sam sve ispričao komandantu bataljona šta se dogodilo. Rekao sam preduzmite šta možete da pomognete djetetu, tu je bila ambulanta, dve tri mlade djevojke su radile i korektno i fer su ga prihvatile. 

Ljudi su govorili da je prava sreća što je dečak tog dana naleteo upravo na ove dobre i skromne ljude koji su ga oberučke primili. Naime, samo par dana ranije, bošnjačke snage su u obližnjem zvorničkom selu Rožanj na svirep način ubile nekoliko srpskih dečaka i mladića te je narod tamo bio veoma revoltiran, gnevan i besan. Vozaču saniteta odmah je rečeno da dečaka odveze u bolnicu. Prilikom previjanja u ambulanti, dečak je plakao i nije hteo da se odvoji od Milana. Dečak je vrištao jer nije hteo da bude odvojen od njega, tako da je vozač saniteta prevezao i dečaka i Milana do bolnice u Zvorniku, gdje je dijete primljeno u hitnoj službi.

- Otišao sam u bolnicu i tamo ga je medicinsko osoblje fino prihvatilo. I trebao sam da idem ali mi je malo sklopio ruke oko vrata i rekao "Vodi me čiko svojoj kući, nemoj me ostavljati ovdje. Tu u bolnici je mali ostao i tokom cijelog vremena rata, na Pedijatrijskom odelenju u Zvorniku, gdje sam ga posjećivao dva tri puta, čak sam ga i viđao. Mali je izlazio, imao je savršen tretman u Zvorničkoj bolnici, izlazio je..tu u blizini je bila jedna livadica, igrao se sa djecom, naveče je išao u bolnicu na spavanje normalno, niko ga nije uznemiravao.

Nažalost, u jednom od mnogobrojnih napada bošnjačkih snaga na zvornička sela 1992. stradali su i Šetići. Tada je ubijeno petnaest civila srpske nacionalnosti, među kojima devet žena. Sve žrtve su bile starije dobi a među ubijenima je bila i milanova majka Desanka Pantić (62) kao i još nekoliko milanovih bliskih rođaka. 

- I sve je to bilo, dalje ja nisam znao..Okolnosti su bile takve, rat je, svugdje se išlo da ja nisam znao šta je sa djetetom, dok 8. oktobra 1992. nisu pali moji Pantići..muslimanske snage su napale moje Pantiće, stradalo je mnogo civila, među njima i moja majka. Opština mi je dodjelila neki manji stančić u Zvorniku gdje sam smjestio ženu i djecu. I prošlo je dosta vremena, već se ušlo u zimu kada mi je dojavljeno da na pedijatrijskom odelenju u bolnici. ima djete romske nacionalnosti. Ja sam otišao gore, zamolio ono osoblje, sestre i doktorku da mi odgovore "Je li ima gore Ribić, mislim da se zvao Zijo?" i one kažu ima. Pozvale su ga i mali me je poznao odmah i to nakon nekoliko mjeseci. Mogu vam reći imao je poseban tretman na odeljenju od svih, od sve djece i bolesnika. Iskreno da vam kažem bilo mi je drago kada sam vidio da je to djete preživjelo. 

Milan se kao pravoslavac uvek vodio moralnim načelima i principima a u tom duhu je vaspitavao i svoju decu. Baš kao što je i Milana učila i vaspitavala njegova majka Desanka, predobra i humana žena, tako je i on učio svoju decu da budu dobri i pošteni ljudi, da uvek pomognu svakome u nevolji i da ljude ne dele po veri i naciji, već po delima! - U to vreme je nosio pušku svako, i pijan i lud i svakakav, nosio je oružje svako i šta da je to djete naišlo na nekog takvog? Ko zna kako bi završio? I Bogu hvala, meni je najveće zadovoljstvo da je to djete danas živo i smatram da sam u ono vrijeme učinio human gest, što sam dao svoj nekakav doprinos da to djete danas ostane živo. - rekao je Milan u svom iskazu sudiji u Beogradu poslavši na taj način svima nama veoma važnu poruku.

Hrabri lekari su se prema svoj deci odnosili jednako, nezavisno od njihove verske i nacionalne pripadnosti. Bili su tu uvek da svakome ukažu pomoć, upute lepu reč, olakšaju im boravak u ovoj instituciji, ali i gradu koji je bio pogođen ratom.

- Svi su bili izuzetno ljubazni prema nama dok sam se liječila u zvorničkoj bolnici. Nikome nije smetalo to što sam muslimanka, a medicinske sestre su na pružale pomoć, vodile računa o svima nama jednako. Postojao je na početku neki strah, briga..šta ćemo i kako, jer smo mi Muslimani, bilo nas je strah na početku, ali su odmah svi pritekli u pomoć. Svi su bili dobri prema nama. Čestitali nama naše praznike, obilježavali sa na nama njihove. Najteže je bilo kad recimo ta neka vojska, šta ti ja znam napadne neko srpsko selo, pa tamo bude šta bude, ubiju civile, djecu, siluju..šta već bude, muka, e tad smo se plašili da bi neko mogao uperiti prstom u nas, osvetiti se. Ali toga na sreću nije toga bilo, ljekari su nam pomagali, liječili nas i štitili, policija je uvijek bila tu za svaki slučaj, mada nas niko nikada nije ni napadao ni ružnu riječ uputio moram kazati - rekla je Bošnjakinja, tada devojka devojka koja je tokom rata bila na lečenju u Zvorniku.

SRPSKI LEKARI SPAŠAVALI ŽIVOTE ŠIROM ČITAVE BiH

Širom Republike Srpske, lekari, hirurzi, medicinske sestre, generalno celokupno lekarsko osoblje, obavljalo je svoj poziv maksimalno profesionalno. Spašavali su živote običnih ljudi, civila pa čak i vojnika koji su se borili na suprotnoj strani.

Ovde svakako treba spomenuti i slučaj bošnjačkog dečaka Mehmedalije Ahmića iz Srebrenice, koji je nesrećnim slučajem dok je pokušavao da dobije humanitarnu pomoć u noći 17. maja 1993. godine skoro potpuno izgoreo, zbog čega je prebačen u Beograd i lečen na Vojnomedicinskoji akademiji /VMA/. Pošto mu u Srebrenici nije bilo spasa, vojnici Republike Srpske su, iako se to događalo za vreme teških borbi, pritekli u pomoć kao da je njihovo dete. Pozvali su helikopter iz Beograda da ga prebaci na VMA. U to vreme bolnice u Srbiji su bile pune ranjenika iz BiH stradalih od ruke muslimana.

Lečenje je trajalo do 19. januara 1994. godine, a za to vrijeme je izvršeno jedanaest operacija. Za pomoć muslimanskom detetu javilo se dvadeset dobrovoljnih davalaca i oni su spasili stradalog mališana. Njega je u bolnici posetio čak i uvaženi patrijatrh Pavle koji je detetu poželeo brz oporavak. 

Među hiljadama primera humanosti srpskih lekara, vojske i običnih građana jeste i ukazivanje pomoći šestogodšnjoj devojčici bošnjačke nacionalnosti iz Goražda. Srpska komanda dobila je tog dana neobičan poziv. Bio je to apel da se pomogne devojčici kojoj je život visio o koncu zbog upale trbušnih organa. Vojnim helikopterom sa ratne linije životno ugroženu devojčicu srpska vojska transportuje u bolnicu na Sokocu. - To je bilo ljetnje vrijeme, juli mjesec 1992. godine. Mala Minka je kao dijete predškolskog uzrasta dovežena u našu bolnicu u stanju akutnog abdomena, tako zovemo akutna stanja zbog kojih se operacija mora izvršiti odmah. Kratko nakon operacija, ona je postala mobilna, mogla je da jede, da komunicira sa okolinom - rekao je Simo Bilbija, nekadašnji lekar bolnice na Sokocu. Ovog događaja pred kamerama RTRS-a prisetio se i Boriša Stojanović, lekar Bolnice Glavnog štaba VRS. - Izašao sam iz bolnice da napravim trijažu ranjenika koji su pristizali sa olovskog ratišta, sa goraždanskog ratišta pa smo imali veliki broj ranjenika koji krvare..tada je pristigla i ta djevojčica, kada sam je vidio, vidio sam da je životno ugrožena i da svako odlaganje može dovesti do smrtnog ishoda pa sam je lično uzeo u salu i ja sam je lično operisao. 

Jedan u nizu primera humanosti prema bošnjačkom narodu zbio se i na Palama. Dušanka Cicović bila je glavna sestra u operacionoj sali u Vojnoj bolnici "Koran" koja je danonoćno i bez prestanka funkcionisala primajući na stotine ranjenih civila, žena, dece, boraca dnevno. Bolnica je osnovana početkom aprila 1992. u okviru Četvrtog Sanitetskog bataljona Sarajevsko-romanijskog korpusa Vojske Republike Srpske. U Vojnoj bolinici "Koran" lečeno je 20.000 pacijenata, civila svih nacionalnosti, i ranjenika, 12.000 ih je operisano, a smrtnost operisanih pacijenata je bila sasvim mala jer je medicinski kadar bio visokostručan i obrazovan. "Bolnica na Koranu, zahvaljujući stručnosti tadašnjeg kadra, funkcionisala je u teškim uslovima, ali, uprkos svemu, Pale nikada nisu imale bolju zdravstvenu zaštitu nego u toku rata", istakla je Cicovićeva naglašavajući da su svi u skladu sa Hipokratovom zakletvom pristupali i profesionalno se odnosili prema svim pacijentima bez obzira na nacionalnost. "Jedne prilike dovezli su nam majku i kćerku muslimanske nacionalnosti sa Grbavice koje je pogodio snajper dok su išle po hranu. Majka je bila slijepa, a zadobila je povrede obje potkoljenice, dok je djevojčica pogođena u preponu, u glavnu arteriju. Na svu sreću nije iskrvarila i uspjeli smo je spasiti", prisetila se Cicovićeva zločina koji je muslimanska tzv. Armija BiH počinila upravo nad bošnjačkim / muslimanskim stanovništvom. Ona je navela da u tom ratnom periodu nije bilo radnog vremena za medicinsko osoblje. "U svako doba dana ili noći, u zavisnosti od potreba službe, dolazili smo na posao i radili, a osoblje koje je bilo i smješteno u bolnici na svaki zvuk sirene trčalo je do sanitetskog vozila da pomogne", priča Cicovićeva, dodavši da niko od zaposlenih nije znao za umor, a sve u želji da se što više ranjenika spasi. Bolnica je bila prepuna ranjenih pacijenata, i Srba i Hrvata i Bošnjaka. Ranjavanja su najčešće nastajala kao posledica snajperskog delovanja ali i granatiranja muslimanske armije.