Muslimanske snage su tokom poslednjeg rata (1992-1995) na teritoriji srednjeg Podrinja ubile 3267 građana srpske nacionalnosti, uključujući i 72-oje dece. Samo na području predratne vlaseničke opštine (uključujući Miliće i Šekoviće koji gravitiraju ka Vlasenici) ubijeno je više od pet stotina Srba, među kojima i mnogo žena, staraca i dece. Nad građanima srpske nacionalnosti su tokom trajanja rata počinjeni brojni ratni zločini od masovnih egzekucija, silovanja, mučenja, nasilnog i sistematskog progona pa sve do uništavanja društvenih, kulturnih i verskih objekata. Vrlo brzo su širom vlaseničke i susednih opština formirani i logori za Srbe u kojima su vršene najgnusnije torture i zverska mučenja, sadistička iživljavanja, silovanja, sakaćenja te masovne egzekucije. Žrtve ratnog bezumlja bili su civili oba pola i svih uzrasta: od male dece do starih i nemoćnih. Uništeno je i spaljeno preko trideset sela i zaselaka a mnoge kuće do danas nisu obnovljene. Osim Srba, žrtve pomahnitalih Alijinih razbojnika su bili i brojni pošteni muslimani koji su hapšeni, mučeni i zlostavljani samo zato što nisu želeli da uzmu oružje u ruke i ubijaju svoje dojučerašnje komšije Srbe. Neki su svoje poštenje i dobrotu platili glavom.
Na današnji dan 23. decembra 1992. kod mesta Cikotska Rijeka, u ataru srpskog sela Gornji Šadići, muslimanske snage su ubile i masakrirale dvanaestoro Srba. Šadići su selo koje je tokom rata više puta napadano a prvi masakr se zbio 15. avgusta 1992. kada je masakrirano mnogo civila, a nekoliko žena je pre smrti i silovano.
Simbol stradanja Srba u Podrinju je svakako porodica Lazarević. Mileva Lazarević, kojoj su građani Republike Srpske dodelili epitet "Majka hrabrost" izgubila je tokom rata tri sina, dva zeta, dva sestrića kao i veliki broj bliže i dalje rodbine. Suprug joj je otrovan godinu dana pre početka rata i to od komšije Muslimana, a ćerka joj je preminula u godinama nakon rata od posledica ratnih trauma koje je na njen život ostavila muslimanska agresija. I svi njeni najmiliji ubijeni su na kućnom pragu, u svom selu, na ognjištu, ili nadomak njega.
U Vlasenici nema kuće koja nekoga nije izgubila tokom rata. Bio je to period kada su majke sahranjivale decu, deca roditelje, braća sestre, unuci bake i deke itd. Mileva je doživela tešku sudbinu tokom rata. Njoj su muslimanski teror i agresija iz porodičnog zagrljaja otrgli supruga i četvoro dece, zetove, rođake, prijatelje. Dva Milevina sina Savo i Stanko ubijena su na današnji dan, takoreći na kućnom pragu kada su muslimanski ekstremisti iz Cerske i Srebrenice prešli kilometre i kilometre a sve sa ciljem da se domognu srpskih sela, da zakolju, siluju, istrebe...
Ipak, ostala je pribrana i snažna:
"Pred sam početak rata, decembra 1991. godine otrovan je moj suprug Vlado. Nikada nismo saznali od čega, ali sumnjamo da je otrovan u prodavnici koju je držao jedan musliman. Svenuo je kao biljka, za 10 dana. Nisam ga ni oplakala, a osvanuo je rat i ubrzo je naše selo, Šadići popaljeno, a mi izbegli u Vlasenicu. Ubijen je prvo jedan sin. Pre nego što će mi biti ubijeni sinovi Savo i Stanko, kćerki Milki Vuković je ubijen suprug. Nismo ga pošteno ni oplakali, a onda su mučki i svirepo ubijeni moji sinovi Savo i Stanko. U toj zasedi je još 13 ljudi stradalo, a kada su ih dovezli traktorom ja sam se onesvestila. Tuga me je s nogu oborila…Uzmem njihove slike pa pričam s njima. Sama se ispričam i isplačem i onda ućutim... Ali, ja sam ponosna na njih mrtve. Ponosim se. Imala sam djecu, daj Bože da ih svako onakve ima. I ponosno idem kad mogu da idem – ispričala je pre nekoliko godina nepokorna majka Mileva.
Zoran Lazarević, jedini Milevin preživeli sin imao je 16 godina kada je počeo rat u njegovom kraju. Samo pukim slučajem je preživeo a tuga i bol za najmilijima nisu prestali.
"Ako se i ovo srpsko selo zatre, kako će naši potomci znati da kažu ko su i odakle su. Sa 16 godina sam morao da uzmem pušku, tri brata su mi ubijena na ognjištu. I ja treba sve to da zaboravim ili napustim? Nema šanse. Zbog moje mrtve braće ću se boriti sve dok sam živ da Šadići ne zamru. Muslimani su došli preko brda, iz komšijskog sela Cerska. Samo par meseci ranije smo se sa njima dogovorili da oni čuvaju nas od njihovih zlih ljudi, a mi njih od naših. Obećali. Obećali i pogazili. Upali su rano ujutro u naše Šadiće i pobili sve što nije moglo da pobegne, ukupno 29 ljudi. Kada su tela dopremljena pred bolnicu u Miliće, jedan američki novinar je pao u nesvest videvši povrede. Nekima su bili isečeni polni organi, drugima su u šupljinama tela pronađene čaure, a neki su živi spaljeni. Niko nikada nije odgovarao za ovaj zločin. Nikada se niko iz Haga nije zaputio za Šadiće da barem pita šta se to dogodilo - ispričao je Zoran, jedini Milevin preživeli sin.
Ubice Milevinih najmilijih nikada nisu odgovarale za svoje zločine. Mnogi su i danas na slobodi, imaju svoje porodice, uživaju sva prava šetaju i žive spokojno kao ravnopravni građani Bosne i Hercegovine. Zbog ruku krvavih do lakata, mnogi u Vlasenicu ne smeju. Ima, kažu meštani, i onih što su palili srpska sela pa su se ipak vratili i sebe nazivaju "povratnicima". Neki napadači su, kažu meštani, izginuli i tokom rata, najviše u julu 1995. godine. Svedoci zločina postoje, dokazi su tu, samo pravosudne institucije BiH mudro ćute i ignorišu patnju srpskog naroda.
Коментари
Постави коментар