Na Nikoljdan, 19. decembra 1992. godine muslimanska vojska iz Goražda na kućnom pragu svirepo je ubila 56 meštana Gornje Јošanice kod Foče, među njima kojima i 21-u ženu i troje dece. Najmlađa žrtva je imala dve, a najstarija 88 godina. Mnoge žene i devojke su pre smrti silovane, a nijedna žrtva nije ubijena samo metkom već su sve okrutno mučene
Rat u Foči započeo je 8. aprila kada su naoružani pripadnici zloglasnih "Zelenih Beretki" izvršili napad na grad, popalili neke srpske kuće i poubijali civile. Od tog dana kreće pravi pakao po sve fočanske Srbe. Trivko Pljevaljčić, jedan od heroja odbrane Foče, prvi je javno progovorio o početku rata u Foči pre nekoliko godina. - Tri dana prije početka sukoba u Foči, naoružane muslimanske snage postavile su barikade. Policija nije reagovala, jer je bila podijeljena, kao i vlast u Foči, rekao je Trivko. Pljevaljčić je u ratu radio u 'Fočatransu', preduzeću u kojem su Srbi masovno dobijali otkaze, a u 'Fočatransu' je bio i muslimanski štab. - U krugu Fočatransa je bio šleper pun granata, ali u pakovanjima badel konjaka, seća se Pljevaljčić. - U vezi borbi u samom gradu, one su trajale nekih desetak dana. Foču su sa okolnih brda granatirale muslimanske snage 8. aprila 1992. godine. Od izbijanja sukoba svaka naša aktivnost se svodila na odbranu ili reakciju na napade muslimanskih snaga. Prvi poginuli u Foči, po mojim saznanjima zove se Rodoljub Trifković, pogođen je od vatre otvorene sa minareta Aladža džamije. Bio sam 10-ak metara od njega, kada se to desilo. Poznato mi je su muslimanske snage upotrebljavale svoje verske objekte za vojne svrhe. U njima je vršena obuka, vršeno je skladištenje naoružanja i municije. Prve civilne žrtve bile su srpske, prvo su zapaljene srpske kuće i pravoslavna crkva. Zapaljene su kuće dr. Milisava, Sava Obrenovića, Kovača, Pavla Plevića...faktički su prve napade izvele muslimanske snage, ispričao je Pljevaljčić za RTRS.
Počevši od aprila pa sve do decembra 1992. Foča i okolna sela su bila ozbiljno ugrožena i svakodnevno izložena napadima od strane muslimanskih vojnika iz Goražda, inače jakog vojnog uporišta. Srpska deca su masovno ubijana i likvidirana..Ivana Vuković jedna je od prvih žrtava u ovom kraju, nju su muslimanski vojnici ubili još 26. aprila 1992. prilikom napada na njeno selo. Tom prilikom je ranjeno još dece. Desetogodišnji Pero Todorović ubijen je početkom maja iste godine, dok je njegov stariji brat tom prilikom ranjen. Napadači nisu birali već su ubijali sve što su stigli. Do decembra 1992. popaljeno je, razoreno i napadnuto preko trideset srpskih sela i zaselaka a svaki gerilski napad bio je praćen jezivim zločinima - silovanjima, ubistvima i strahovitim mučenjima. Tog 19.12.1992. na red je došla i MZ Jošanica.
Dušanka, koja je tada imala nepunih 18 godina, dan uoči Nikoljdana došla je na selo kod bake i deke da zajedno sa njima dočeka i proslavi krsnu slavu.
Priseća se da je pomagala baki i tetki da pripreme slavsku trpezu, a kada se zapucalo u osvit zore, oni uopšte nisu bili svesni da je to napad.
- Ne možeš da vjeruješ da je došao neko da napadne selo na dan slave, da pobije ljude samo zato što su Srbi. Krenuli smo bježati unezvjereni, ne znaš ni kuda, trčiš, trčiš, trčiš šumama, potocima i kada smo se skupili u blizini jednog potoka ugledala nas je grupa muslimanskih vojnika, koja je već bila krenula da se vraća u Goražde, ne znam uopšte kako sam ostala živa - priča Lalovićeva.
Prema njenim rečima, ponovo su se dali u paničan beg i dok su pokušavali da umaknu metak je pogodio njenu tetku Goju Stojanović, koja će potom mučenički okončati svoj život. Dušanka je trčeći samo mislila o tome kako zlikovcima ne sme pasti živa u ruke.
- Pamtim njihove likove, i dan danas ih vidim, čujem ih šta pričaju, viču, pucaju. U jednom trenutku sam, zaista, došla u iskušenje da sebi oduzmem život kada sam upala u neko žbunje iz kog u prvi mah nisam uspjela da se izvučem, ali sam nekako pronašla snagu da se iščupam i da preživim - svedoči Dušanka, koja je tog dana ostala bez oca.
Na krvavi Nikoljdan, muslimanska vojska masakrirala je 56 Srba, među njima 21 ženu, kao i troje dece - Draganu Višnjić od 10 godina, njenog tri godine mlađeg brata Dražena i dvogodišnju Danku Tanović. Ubijeni su Draganini i Draženovi otac i majka, stric, baka i deka, kao i Dankina majka, tetka, ujak, baka i prabaka.
Bolničar u penziji Slavko Đorđević tog dana je kao glavni medicinar hirurškog odjeljenja fočanske Bolnice u mrtvačnici učestvovao u prijemu i identifikaciji žrtava, među kojima su bili i njegovi sestra i zet Јela i Miladin Višnjić.
- Moja sestra je nekoliko puta ubodena u trbuh, a onda u vrat da bi je što više patili. Zeta su isjekli, tačnije iskaišali od stopala do pojasa na više mjesta, a onda su mu probili vrat. Djevojčici Dragani su razbili lobanju i kada sam joj podigao glavu dio mozga je bio na mojoj ruci - prisjeća se Đorđević stravičnog zločina.
On već gotovo trideset godina čuva fotografije izmasakriranih žrtava u nadi da će one poslužiti u sudskom procesu.
- Za Sud ne treba ništa drugo nego da pokažemo ove slike kako su ljudi masakrirani, ali ih niko još nije tražio. Mi imamo saznanja ko je učestvovao u napadu na Јošanicu, kako im je gradonačelnik Goražda Efendić pred napad održao govor na Sadbi, rekavši da niko od Srba ne smije ostati živ. U toku noći su opkolili svaku kuću i kada je u šest ujutro ispaljena svijetleća raketa napali su sve kuće i masakrirali 56 nevinih osoba - naveo je Đorđević.
Gotovo sve žrtve masakra u Jošanici su strahovito mučene i zlostavljane nakon čega su svi masakrirani. Najmlađa žrtva je bila dvogodišnja devojčica Danka Tanović koja je zarobljena sa Olgom Višnjić i još jednom staricom iz sela. Njih tri su odvedene do šume kod Goražda i tamo su nakon užasnog zlostavljanja sve tri pobijene. Dragana Višnjić je imala samo 10 godina, kada je zverski ubijena sa svojim sedmogodišnjim bratom Draženom, roditeljima, bakom i dekom. Ipak, ono što daje posebnu težinu ovom zločinu jeste činjenica da su brojne žene i devojke pre smrti višestruko silovane i zlostavljane od strane muslimanskih vojnika, pripadnika tzv. Armije BiH. U napadu na Jošanicu je ubijena 21 žena što dovoljno svedoči o bezumlju i brutalnosti muslimanskih vojnika. Muslimanski zločinci su nekoliko devojaka najpre vezali za drvo nakon čega su ih silovali pa ubili. Prema izjavi preživelog svedoka, Anđelka Grujičiča, sestre Višnjićke su bile svezane za hrastić, gde su ih muslimanski vojnici silovali i satima zlostavljali da bi im potom odsekli prste i usmrtili ih. Tako su muslimanski vojnici prinudili Olgu Višnjić da gleda kako joj masakriraju supruga, dvoje dece, svekra, svekrvu i devera. Nakon toga su i nju odveli u šumu, višestruko je silovali pa rasporili.
I Lalovićeva i Đorđević istakli su da je neshvatljivo da optužnice za Јošanicu još nisu podignute, pogotovo što se znaju imena naredbodavaca i komandira na terenu.
- Dok sam živa, pričaću o Јošanici, to je moja ljudska obaveza, ali činjenica je da 28 godina, bez obzira koliko smo davali izjave i Tužilaštvu BiH, a prije toga i Tužilaštvu u Trebinju, ovakav zločin stoji u ladici. To je bruka i sramota za sudstvo i za ljude koji tamo rade. Mi njih konstantno napominjemo, ali uvijek dobijamo isti odgovor - rekla je Lalovićeva.
Predsednik Boračke organizacije Foča Srđan Stanković navodi da je već odavno poznato ko su i nalogodavci i izvršioci zločina u Jošanici. - Zna se i ko je koga tačno ubio, pojedinačno, međutim mještani koji znaju te ljude kažu da se šetaju i po Foči. To je veliki zločin Tužilaštva koje ništa ne preduzima, rekao je Stanković. Na neprocesuiranje zločina nad Srbima i selektivni odnos prema žrtvama, neprestano ukazuje i mladi Janko Filipović, predsednik fočanske Organizacije porodica poginulih boraca. "Kada će počinioci zločina u Gornjoj Jošanici ili Jabuci odgovarati za svoje zločine i šta je još potrebno da bi se podigle optužnice" - pita se ovaj mladi čovek dok neumorno sprovodi brojne aktivnosti vezane za dobrobit porodica žrtava i negovanje kulture sećanja.
Dvadeset deveta godišnjica zločina zvanično je obeležena u maju, na letnji Nikoljdan, uz poštovanje epidemioloških mera.
Коментари
Постави коментар