U ponedeljak 16. januara u mestu Skelani kod Srebrenice služenjem parastosa i polaganjem cveća na dostojanstven način biće obeležena trideseta godišnjica stravičnog zločina nad srpskim civilima. Ovaj zločin protiv čovečnosti i protiv civilnog stanovništva desio se 16. januara 1993. godine kada je više od hiljadu dobro naoružanih muslimanskih vojnika pod komandom Nasera Orića iz Srebrenice napalo srpska sela i zaseoke prilikom čega je masakrirano 69 meštana srpske nacioonalnosti, uglavnom civila, žena i dece. Na području čitave mesne zajednice ubijeno je 305 stanovnika srpske nacionalnosti. Parastos žrtvama biće služen kod spomenika ispred skelanske crkve. Nakon služenja parastosa prisutni će položiti cveće i zapaliti sveće na spomen obeležje u Skelanima i drugim selima srebreničke opštine.
Jake muslimanske snage iz Potočara i Srebrenice izvršile su tog dana strahovit napad na rejon Skelana prilikom čega je ubijeno 69 Srba (50 civila i 19 branilaca sela). U napadu je ubijeno petoro a ranjeno osamnaestoro srpske dece. Muslimanski vojnici pod komandom Nasera Orića, su u periodu od aprila 1992. do sredine 1994. na području srebreničke regije ubili 3267 lica srpske nacionalnosti, među kojima čak 72-oje dece. Etničko čišćenje srednjeg Podrinja od srpskog stanovništva započelo je još u aprilu 1992. a stradanja i zločini zaustavljeni su tek u julu 1995. akcijom "Krivaja 95" kada je hiljadama proteranih Srba napokon omogućeno da se vrate na svoja ognjišta. Jedan od najstrašnijih zločina koji je počinjen na Balkanu ali i na tlu savremene Evrope svakako jeste masakr u Skelanima kod Srebrenice.
SKELANI: UBISTVA, SILOVANJA I ZVERSKA MUČENJA I DALJE BEZ KAZNE!
Skelane su tog hladnog, zimskog jutra napale jake muslimanske snage (oko 2 500 vojnika) iz pravca Srebrenice i zloglasnog vojnog uporišta Potočara. Oni su uz povike "Allahu Ekber", "Tekbir" i "Koljite žene i decu" krenuli u svoj krvavi pir. U napadu i zločini su učestvovale i muslimanske žene kao i maloletnici koji su palili kuće, pljačkali imovinu i zverstvima. Među žrtvama su bile dvadeset i četiri žene i petoro dece a veći broj ubijenih su bila stara i nepokretna lica koja nisu mogla pobeći. Žrtve su u najvećem broju slučajeva ubijene sekirama i noževima, odsecane su im glave i ekstremiteti, a nekolicina je stradala i od snajpera i automatskog oružja. Najmanje osam žena i devojaka srpske nacionalnosti je tog dana silovano.
Pucnjava je razbudila stanovništvo koje je masovno krenulo da beži. Svi su trčali samo u jednom pravcu, ka mostu preko Drine, ka Srbiji. I onda je iz streljačkog oružja i snajpera sa obližnjeg brda počela pucnjava. Najveći broj civila ubijen je upravo tada, ispred samog mosta preko Drine i na njemu. Tu je ubijena Gordana Sekulić, majka koja je bežala sa svojom decom preko mosta. Snajperom je pogođena u vrat i u leđa. Imala je 33 godine u trenutku ubistva i preminula pred očima svoje dece. Najmlađa žrtva skelanskog masakra bio je četvorogodišnji Aleksandar Dimitrijević, koji je ubijen zajedno sa svojim bratom Radisavom (12) dok su pokušavali sa majkom Milicom da prebegnu u Srbiju. Kada je počela pucnjava, Aleksandar i Radosav su sa majkom, starijim bratom, komšinicom i njenom decom krenuli da beže iz Skelana. Najstariji sin Dimitrijevića, koji je tada imao 14 godina, seo je u automobil, u nadi da će tako doći što pre do Srbije. S njim su krenuli i ostali.
Snajperima je iz kuće na brdu, koju su već zauzele bošnjačke snage, pucano na automobil koji se kretao ka mostu. Malog Aleksandra je metak pogodio u glavu još dok je na zadnjem sedištu bio u krilu komšinice. Rašo je pogođen u trenutku dok je izlazio iz automobila. Onaj koji je tada pucao video je da gađa u decu. Aleksandar je odmah preminuo, a Radosav Dimitrijević je hitno prevezen na VMA u Beograd, gde je posle šest meseci umro od posledica ranjavanja. Niko za to nije odgovarao. Samo tog 16. januara 1993. ranjeno je 18-oro dece, što jasno govori o nameri Orićevih vojnika. Cilj je bio pobiti celokupno civilno stanovništvo.
Tog dana je četrnaestogodišnji dečak Cvetko Ristić, iz obližnjeg zaseoka Kušići, ostao bez cele porodice. Na kućnom pragu ubijeni su mu otac Novak, majka Ivanka, tetka Milenka (63), maloletna sestra Mitra (18) , a 15-godišnji brat Mićo je odveden u Srebrenicu. Njegovo telo ni danas, posle 29 godine, nije pronađeno. Niko za ubistvo familije Ristić nije odgovarao.
- Video sam oca kako se odnekud vraća kući da bi nešto uzeo iz nje. Ranili su ga, a zatim stavili na konjska kola, koja su Orićevi vojnici potom zapalili. Otac je umro u najstrašnijim mukama. Po podne, kada se borba stišala, u podrumu, odnosno na zgarištu kuće, našao sam sestru i majku. Obe su bile masakrirane. Za Miću ni do danas nisam saznao ništa. Znam da su ga odveli su ga srebrenički muslimani! A kako bih voleo da mu kosti nađem i da ih sahranim pored sestre, majke i oca. Mići je bilo samo petnaest godina a sestri Mitri osamnaest - svedočio je o svom stradanju Cvetko. U neposrednoj blizini gde su mu pronađene majka i sestra, nađen je i leš devojke Milenije Janković (29) koja se u njihovoj kući privremeno sakrila a koju su muslimansku vojnici zlostavljali pa masakrirali.
U napadu srebreničkih muslimana na Skelane toga dana ranjena su deca: Milija Mijatović (13), Dragan Đurić (17), Dejan Jakovljević (8), Željko Janjić (16), Vanja Jovanović (3), Ljubica Kjanjić (16), Anđelko Janjić (12), Mirjana Janjić (15), Davorka Janjić (13), Dragan Janjić (7), Slaviša Dimitrijević (14), Dalibor Janjić (16), Ljubica Obradović (17), Dragan Nikolić (14), Radoje Živanović (17), Ivan Nikolić (11), Jelena Nikolić (13), Jordanka Janjić (18) i dr.
Branka Jakovljević, iz zaseoka Žarkovići, i njen tada devetogodišnji sin Dejan imali su „sreću“ da budu „samo ranjeni“.
- Svi smo bili u kući i spavali kada su nas probudili pucnji. Probudili smo decu i istrčali iz kuće. Stiskajući za ruku sina Dejana samo sam molila Boga da mi deca ostanu živa. Nekoliko metara od kuće pogodio me je metak i pala sam. Sestra mog muža pokušavala mi je pomoći, ali sam vrisnula: ‘Ostavi me i spasavaj mi decu!’. Poslušala me, a ja sam se otkotrljala do obližnjeg grmlja. Videla sam kako, malo niže, pada moj sin Dejan. I on je bio pogođen ali su ga ukućani uspeli odneti. Nisam znala da li su ga ubili ili je samo ranjen. Dva dana i celu noć provela je u šiblju gledajući i slušajući divljanje Orićevih vojnika, među kojima je bilo i žena koje su palile i pljačkale srpske kuće. Slušala sam kako psuju, prete da će nas sve poklati. Sirota Rosa Neđić (50) pobegla je ispred njih iz zaseoka Dvizdovići i spas potražila kod nas u Žarkovićima. Do duboko u noć slušala sam njene krike i jauke; slušala sam kako je muče. Onda je više nisam čula… Bila je mrtva. Meni je rana krvarila, gubila sam krv. Nisam više mogla da izdržim muke i bolove, pa sam posle dva dana počela dozivati komšije Dimitrijeviće. Srećom muslimani su se povukli i u grmlju me je pronašao komšija koji je čuo moje vapaje“ – priseća se plačući Branka Jakovljević koja je tog 17. januara uveče saznala da je dan pre ostala bez muža Milenka, oca njihova 3 sina – Novaka, Dejana i Daneta.
Nepokretna starica Darinka Mitrović je masakrirana na kućnom pragu. Nju je prema rečima njene ćerke, ubio izvesni musliman Durmo a potom na njenom beživotnom telu ostavio pismo upućeno Darinkinom sinu i kćeri gde se hvali svojim zločinima. Imala je 71 godinu. Na kućnom pragu su zverski masakrirani i supružnici Bogdan (66) i Dobrina Živanović (70). Muslimanski zločinci su bez milosti lišili života i nemoćne starce - Anđelka Pavlovića (79) i Vidosavu Trifunović (78) a od zadobijenih povreda u bolnici je preminula i Milenka Stevanović, stara 53 godine. Masakrirani su i starci Anđa Janjić (66), Filip Živanović (63), Stojan Živanović (69), Savo Maksimović, Ilija Milanović (71), Rado Ristić (73), Dušanka Milanović (73), Milenko Todorović (66), Nikola Živanović (71), Radinka Mitrović (47), Mirko Rakić (68), Radoslava Kovačević (78), Ilinka Blagojević (79), Rosa Neđić (50) i mnogi drugi.
Mnoge žene su torture doživele i u srebreničkim logorima gde su odvedene nakon zarobljavanja. Tamo su zlostavljane, prebijane, šamarane, neke i silovane...tortura nisu bila pošteđena ni deca.
Među ubijenima je i Milenka Ristić, starica od 63 godine, koja je tokom napada bila sama u kući. Žena je silovana pa masakrirana od strane pripadnika muslimanske vojske a njeno telo su pronašle Milenkine ćerke i to ispred kuće koja je izgorela. Draginja Ranković je danas sa medijima podelila svoju tragičnu ispovest o svirepom ubistvu majke: "Moju majku su muslimani iz Srebrenice tog 16. januara 1993. uhvatili pa silovali. Odsekli su joj polni organ i urezali joj krst na stomaku pa su je onda zaklali. Izvadili su joj oči, stavili su joj ruke kod grudi i tako su je zaklali..." - ispričala je pred kamerama BN televizije ova hrabra, čestita žena koja 28 godina neumorno čeka pravdu za svoju majku ali i ostale rođake i prijatelje. Boli je činjenica što se srpske žrtve uporno umanjuju i negiraju a ubice slobodno šetaju. Milenija Mitrović tog 16. januara bila je zarobljena u svom dvorištu sa još šest članova familije. Njenog supruga Radivoja zločinci su zaklali. - Zarobili su nas i tukli vodeći prema selu Poljak. Tu su me natjerali da nosim vreću opljačkane pšenice do 20 kilometara udaljenog sela Karačići. Tukli su nas i u logoru u Srebrenici gdje sam provela tri sedmice do razmjene", ranije je za Srnu izjavila Milenija, kojoj je od batina bila slomljena vilica i izbijeni svi zubi. Mitrovićeva priča da su ih u logoru svakodnevno tukli i da nisu dobijali hranu, pa su neki zarobljenici umrli od posledica torture i gladi.
Dražo Gligić ispričao je 2011. kako su muslimani iz Srebrenice, tog dana ubili sina Aleksu, a drugog sina teško ranili. On je istakao da je među onima koji su palili srpska sela bilo i članica bošnjačkih udruženja žrtava, među kojima je i izvesna Džemila iz Dobraka koja je zajedno sa sinovima i drugim članovima familije učestvovala u paljenju i pljačkanju mnogobrojnih srpskih sela, pa tako i Skelana. - Kao otac koji je izgubio sina najveću bol posle njegove pogibije doživeo sam kada sam na TV-u, među majkama Srebrenice koje je pre pet godina primio predsednik Srbije Boris Tadić, prepoznao Džemilu iz Dobraka. Poštujem ja njenu bol za sinom i ja sam izgubio sina i znam šta to znači, ali ona je po našim selima činila zlo, a kod Tadića je otišla kao mučenica. Verujte, zaplakao sam kao dete kada sam to video. Ne samo mene, sve nas ovde boli nepravda što naše dželate pretvaraju u ‘nevine žrtve Srebrenice’“ – ljutita glasa rekao je Dražo za Pečat. Džemila je, veli, zajedno sa Naserovim vojnicima učestvovala u paljenju srpskog sela Žarkovići.
Nakon počinjenog masakra, Naser Orić, njegovi vojnici ali brojni civili - žene i deca zaigrali su kolo i zapevali u čast počinjenog masakra. Čitavog tog dana se u Srebrenici šenlučilo, igralo i pevalo. Dok su Srbi oplakivali i sahranjivali svoje najmilije, Bošnjaci su se veselili i proslavljali svoj zločin. U napadu na Skelane je osim naoružanih vojnika, učestvovao i veliki broj civila - žena i maloletnika koji su pljačkali, palili, skrnavili.
Za zločine nad Srbima do danas niko nije odgovarao. Meštani ističu kako je jedan broj onih koji palili Skelane i učestvovali u ovom zločinu poginuo u leto 1995. godine, te su proglašeni "žrtvama genocida" dok se veliki broj njih i danas šeta slobodno.
* Često se u medijima mogu sresti oprečne informacije o broju ubijenih Srba u Skelanima. Negde se govori o 59 ubijenih, negde o 65, a negde o 69. Ovo neslaganje proističe iz činjenice što su odmah nakon izvršenja zločina u javnost plasirane informacije o broju žrtava tj. samo onih čija su tela tada, neposredno po izvršenju zločina, pronađena i identifikovana. Međutim, u žrtve Skelana se ubrajaju kako žrtve ubijene i nestale 16. januara 1993. godine, tako i civili koji su tog dana teško ranjeni pa preminuli u nedeljama i mesecima kasnije ali i oni koji su tog 16.01.1993. odvedeni u srebreničke logore i tamo tokom narednih dana i sedmica ubijeni. Tako ukupan broj stradalih samo tog dana iznosi 69 i to je jedina potpuna informacija. U periodu od 1992. do 1995. na području ove mesne zajednice ubijeno je 305 meštana.
Коментари
Постави коментар