ZLOGLASNI LOGOR ZA SRBE U SELU CERSKA KOD VLASENICE: SILOVANJA, MUČENJA I SUROVA UBISTVA I DALJE BEZ KAZNE!

Muslimanske snage su tokom poslednjeg rata (1992-1995) na teritoriji srednjeg Podrinja ubile 3267 građana srpske nacionalnosti, uključujući i 72-oje dece. Samo na području predratne vlaseničke opštine (uključujući Miliće i Šekoviće koji gravitiraju ka Vlasenici) ubijeno je više od pet stotina Srba, među kojima i mnogo žena, staraca i dece. Nad građanima srpske nacionalnosti su tokom trajanja rata počinjeni brojni ratni zločini od masovnih egzekucija, silovanja, mučenja, nasilnog i sistematskog progona pa sve do uništavanja društvenih, kulturnih i verskih objekata. Vrlo brzo su širom vlaseničke i susednih opština formirani i logori za Srbe u kojima su vršene najgnusnije torture i zverska mučenja, sadistička iživljavanja, silovanja, sakaćenja te masovne egzekucije. 

Žrtve ratnog bezumlja bili su civili oba pola i svih uzrasta: od male dece do starih i nemoćnih. Ubijeno je, zlostavljano i ranjeno pedeset jedno srpsko dijete. Među žrtvama rata su i najmanje tri trudnice - dve su ubijene a treća je silovana i zlostavljana u logoru zbog čega je ostala bez bebe. 

Uništeno je i spaljeno preko trideset sela i zaselaka a mnoge kuće do danas nisu obnovljene. Osim Srba, žrtve pomahnitalih Alijinih razbojnika su bili i brojni pošteni muslimani koji su hapšeni, mučeni i zlostavljani samo zato što nisu želeli da uzmu oružje u ruke i ubijaju svoje dojučerašnje komšije Srbe. Neki su svoje poštenje i dobrotu platili glavom. 

Prema podacima Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica na prostoru srednjeg Podrinja postojalo je četrdeset logora i zatočeničkih objekata, od čega su u Vlasenici bila tri: logor u objektu "Štala" (Cerska), logor u Osnovnoj školi u selu Cerska kao i zatočenički objekat u mestu Kaldrmica.

LOGOR U CERSKOJ - MESTO STRAVE I UŽASA

Jedan od najzloglasnijih logora bio je onaj u selu Cerska (opština Vlasenica) čuvenom bošnjačkom vojnom uporištu. Taj logor pod nazivom "Štala" predstavlja mesto strave i užasa gde su zatočenici držani u nehumanim uslovima, bez struje, grejanja, uslova za spavanje, higijene. Oni su konstantno bili  izloženi nečovečnom postupanju od strane vojnika "Armije RBiH" i pripadnika TO RBiH. Selo Cerska je tokom rata bilo glavno vojno uporište muslimanskih snaga odakle su konstantno vršeni napadi na nezaštićena srpska sela vlaseničke, srebreničke i zvorničke opštine. U tim napadima činjeni su strašni zločini nad civilnim stanovništvom.

Prema podacima Centra za demokratiju i tranzicionu pravdu, logor "Štala" je formiran u maju 1992. godine u zaseoku Rovaši. Kroz ovaj logor prošlo je više desetina civila, muškaraca, žena i dece. Logor je bio dimenzija 4x5 metara i podeljen na viši i niži nivo. Ovaj objekat je bio zidan od blokova, krov je bio limeni, a vrata i tavan su bili od drveta. Na plafonu objekta je bio poklopac. Na početku rata su u njemu držani zatočenici i muslimanske i srpske nacionalnosti. Nekoliko civila je ovde ubijeno, uključujući i dete od 16 godina, dok su žene srpske nacionalnosti prebijane i zlostavljane. Jedna trudna Srpkinja je u ovom logoru danonoćno prebijana i višestruko silovana zbog čega je izgubila bebu.

Na području vlaseničke opštine je silovano, zlostavljano i ubijeno mnogo žena i devojaka srpske nacionalnosti. Ovaj broj nikada neće biti precizno utvrđen budući da mnoge žene i dalje ćute o torturama koje su preživele, neke su umrle odnevši svoje tajne u zemlju..Masovna silovanja su tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995) bila redovna pojava kod muslimanskih/bošnjačkih vojnika, pripadnika tzv. Armije BiH i korišćena su kao sredstvo etničkog čišćenja i ratnog zločina još od proleća 1992. godine.

Seksualno nasilje odvijalo se u logorima, porodičnim kućama a često i pred očima članova porodica tokom gerilskih napada na srpska sela.  Bile su to nečije majke, žene, ćerke, sestre koje su bez ikakvog razloga postale mete pomahnitalih zveri koje i danas možda slobodno šetaju, budući da pravosudne institucije u BiH te silovatelje i ubice ne žele da procesuiraju. Masovna silovanja su tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995) bila redovna pojava kod muslimanskih vojnika, pripadnika tzv. Armije BiH i korišćena su kao sredstvo etničkog čišćenja i ratnog zločina još u samo proleće 1992. Seksualno nasilje odvijalo se u logorima, porodičnim kućama a često i pred očima članova porodica. U poslednjem ratu vojska bosanskih muslimana, tzv. Armija BiH primenjivala je etničko čišćenje kroz masovna silovanja žena i devojčica širom Bosne i Hercegovine. 

POTRESNA ISPOVEST SRPKINJE SILOVANE U CERSKOJ

Svi gerilski napadi na srpska sela (Šadići, Milići, Klještani, Rupovo Brdo, Rogosija, Jeremići, Žutica, Luke, Jelačići, Cikotska Rijeka..) bili su praćeni jezivim zločinima nad civilnim stanovništvom. Pripadnici muslimanske vojske su ubijali stare i nemoćne a mnoge žene su silovane i satima mučene. Među silovanim ženama, bila je i A. O. koja je uhapšena 17. septembra 1992. godine u Novom Selu, da bi potom prvo bila odvedena u selo Cerska gde je zatočena u zloglasni logor "Štala". Nakon toga bila je i u logorima u Bajrićima i Srebrenici. - U Logoru su mi dali dimije i rekli da mi je ime Fata, te me odveli u samicu. Policajac Adem Kosterovac me je silovao i ubio moje još nerođeno dijete. Bila sam trudna, ispričala je svojevremeno za medije, A.O. koja je u muslimanskim logorima provela nekoliko meseci gde je silovana, mučena i zlostavljana. A.O. je takođe izvesni period zarobljeništva provela i u logoru u Srebrenici koji je bio pod direktnom komandom Nasera Orića. Ovde je proživela stašne torture i mučenja. Zajedno sa njom u vlaseničkom logoru bilo je zatočeno mnoštvo civila, uključujući i decu, koji su brutalno mučeni i ubijani. 

A.O. je o svojoj tragičnoj sudbini javno svedočila i u dokumentarnom filmu o stradanju Srba u Srebrenici. - Teško mi je i bolno. Tukli su me svakodnevno. Imala sam nebrojano mnogo rana i povreda. Šutirali su me u stomak. Jednom su me toliko dugo tukli i iživljavali se na meni da sam počela da plačem i vrištim na sav glas.  - ispričala je ova hrabra žena. U dokumentarnom filmu RTS-a o ženama žrtvama rata u BiH, A.O. svedoči o stravičnim torturama koje je doživela i preživela. Ova hrabra žena ističe kako je nakon izlaska iz logora otišla u kuću svoje svekrve umesto kod roditelja. Međutim, ovde nije bila dobro dočekana. Ni kriva ni dužna bila je izložena pogrdama i ružnim rečima. Zamerali su joj to što je bila u logoru i što je bila žrtva silovanja. Ona ističe da često sreće i viđa jednog od svojih tamničara koji je učestvovao u njenom zarobljavanju. Jednom prilikom ga je čak i upitala da li je se seća u ropstvu što je on negirao. Iako je imala podršku svoje porodice, A.O. je ipak završila u duševnoj bolnici u Sokocu. Apelaciono vijeće Državnog suda je u drugostepenom postupku osudilo na sedam godina zatvora Adema Kostjerevca, bivšeg pripadnika Vojne policije Prve muslimanske brigade Zvornik Armije Bosne i Hercegovine (ABiH) za silovanje ove trudne Srpkinje. 

Među zarobljenicima je bio i veliki broj muslimana koji su u proleće 1992. ovde zatočeni i zlostavljani. Njih su ostali Bošnjaci etiketirali kao "dezertere, špijune, izdajice". Oni su mučeni, ponižavani, prebijani, uskraćivana im je hrana i osnovne ljudske potrebe. A sve to samo zato što su i u najtežem periodu bili i ostali ljudi. Reč je o hrabrim i čestitim ljudima koji su se oštro suprotstavili Alijinom zločinačkom režimu odbivši da obuku uniforme njihove vojske i da učestvuju u zločinima nad srpskim stanovništvom. Neki muslimani su uhapšeni zbog toga što su bili oženjeni Srpkinjama. 

Prema rečima vlaseničkih Srba, muslimanski vojnici bi prilikom svakog povratka sa borbenih linija u Rovaše neovlašćeno ulazili u logor, gde bi potom vređali, psovali i tukli srpske logoraše, uključujući i žene i decu. Dušan Čestić, rođen 1937. godine, zarobljen je između sela Gobelj i Korijen. Civilna policija ga je sprovela u logor "Štalu" oko 30. septembra 1992. godine. Nekoliko dana kasnije, početkom oktobra, pronađen je ubijen. I on je kao i ostali zatvorenici bio izložen vređanju, psovanju i premlaćivanju. Muslimanski vojnici su nesrećnog čoveka nakon užasnih tortura obesili. Pronađen je kako visi sa stropa Štale. Pre smrti je često plakao i žalio se na bol u bubrezima usled povreda nanetih prebijanjem. Nedužni civili su svakodnevno prebijani i mučeni, a žene silovane!

PATNJE LOGORAŠA OSTAVLJAJU BEZ REČI

Prema podacima Centra za demokratiju i tranzicionu pravdu, civilna policija je krajem aprila 1992. godine zarobila Radeta Pejića, srpske nacionalnosti iz Radave zato što je odbijao da se pridruži TO Cerske. To je bio razlog za njegovo zatvaranje. Kada je doveden u Štalu, u njoj se nalazio Jakov Đokić kao i neki zarobljenici muslimanske nacionalnosti. Pejić je tokom boravka u zatvoru bio premlaćivan i zlostavljan u nekoliko navrata, i to od strane vojnika koji su dolazili sa strane, i udarali i njega i ostale zatočenike nogama i kundacima puške. On je jednom prilikom pretučen štapom dugim dva metra, dok ga je druga osoba pridržavala na podu. Tokom jednog premlaćivanja, nakon što je udaren u zid, izgubio je svest. Jakov Đokić je bio prvi zatvorenik srpske nacionalnosti koji je zarobljen kao civil u blizini Konjević Polja. Zarobili su ga stanovnici sela Kostijerevo. On je proveo u Štali osam meseci, nakon čega je, oko 26. januara 1993. godine, sa ostalim zatočenicima prebačen u Srebrenicu, gde je nakon strahovite torture ubijen. Pripadnici TO RBiH, koji su se vraćali u Rovaše sa borbenih linija ulazili su u Štalu, vređali su,psovali i tukli Jakova Đokića šakama, nogama po svim delovima tela, što je između ostalog imalo za posledicu njegovu smrt. Dana 23. januara 1993. na brdu Jovik iznad sela Kalabače kod Šekovića pronađena su tela supružnika Miloša (60) i Vidosave (64) Gajić, koji su odvedeni živi iz Kalabača tokom napada TO Cerska  27. novembra 1992. te zverski mučeni, zlostavljani pa masakrirani. Obdukcijom je utvrđeno da je Miloš ubijen tako što mu je ispaljen metak u glavu, dok je Vidosava mučena i zadavljena. Postoji bojazan da su osim spomenutih žrtava, upravo ovde mučeni i skončali i civili i zarobljenici koji se nakon rata vode kao nestali.

Nedužni civili su svakodnevno prebijani i mučeni, a žene silovane. Među njima je bio i tada maloljetni Dragan Ilić, koji je nakon strahovitih tortura masakriran u logoru. A imao je samo 16 godina i hiljade želja i snova koji ostaše nedosanjani..U Štali je bio zatvoren oko sedam meseci, a u januaru 1993. godine je odveden u Srebrenicu, gde je 1993. godine od strahovitih tortura nastupila njegova smrt. Dragana Ilića su zlostavljali i masakrirali pripadnici TO-a koji su se vraćali u Rovaše sa borbenih linija. Naoružani muslimanski vojnici, pripadnici TO Kasaba upali su 21. juna 1992. u srpsko selo Pribinići i poubijali neke od meštana. Najstariji Despot imao je 72 godine a likvidiran je i Slavko Pantić, mladić od 24 godine. Neki su poput šesnaestogodišnjeg Dragana Ilića zarobljeni. 

Dečak je odveden sa svog kućnog praga, faktički iz školske klupe, a potom zatvoren u zloglasni logor "Štala" u selu Cerska. Nakon višemesečnog prebijanja i zlostavljanja, vlasenički krvnici su odlučili su da dečaka predaju Naseru Oriću, te je šesnaestogodišnji dečak prošao kroz torture srebreničkih logora. Najpre je bio zlostavljan i mučen u Stanici milicije a potom u zgradi opštinskog suda, logoru koji nosi epitet "Srebrenički Aušvic". Kada je stigao tamo već je bio u teškom fizičkom i psihičkom stanju! Preživeli srpski logoraši pa čak i stražari čudili su se odakle jednom dečaku toliko snage, strpljenja i razuma da izdrži sve te patnje i torture kojima je bio izložen. 

Orićevi krvnici su uživali u svojim zlodelima, nazivali su ga "malim četnikom", pretili su mu ubistvom...Dragan i drugi logoraši bili su svakodnevno premlaćivani raznim predmetima, kao što su štapovi, kundaci pušaka, noževi.

Sa svojih šesnaest godina prošao je zarobljavanje, zlostavljanje i mučenje u čak tri logora - nebrojano mnogo patnje i bola za tako mlade godine. Umro je mučeničkom smrću u januaru 1993. prilikom jednog od uobičajenih prebijanja..njegovo srce više nije izdržalo. 

Porodica se svo vreme nadala da je Dragan živ i da je dobro, strepeli su za svog sina, brata, prijatelja...brinuli su se da li mu je hladno, da li ima šta da pojede, kako provodi dane...o njegovoj sudbini kolale su različite informacije ali porodica nije odustajala. Na svakoj razmeni očekivali su da ugledaju svog dečaka, veselog i nasmejanog, kakvog ga pamte pre zarobljavanja. I dok su mnogi Bošnjaci razmenjeni živi i zdravi, srpski civili i vojnici su uglavnom vraćani u kovčezima, često vrlo neporepoznatljivi. Porodica Ilić i draganovi prijatelji i vršnjaci sa velikom čežnjom iščekivali su dan kada će se ovo dete vratiti kući. To se nažalost nikada nije dogodilo. Njegovi posmrtni ostaci eshumirani su 21. maja 2001. iz masovne grobnice u Srebrenici. Pronađen je u svom sivom džemperu.

O zločinima u Cerskoj, izjavu je 1995. srpskim organima dala i Šaha Čohadarević iz sela Moćeši kod Cerske koja je ispričala: 

«Rođena sam u Konjević Polju, a 1991. godine udala sam se za Krdžić Bektu, zvanog 'Began' iz sela Moćeši kod Cerske i sa njim živela nevenčano. U Moćešu, odnosno Cerskoj, me je i zatekao rat u bivšoj BiH. Ovde sam ostala sve do 12. marta 1993. godine, kada je muslimansko stanovništvo sa područja Cerske i drugih okolnih muslimanskih naselja bilo prinuđeno, pred ofanzivom Vojske Republike Srpske, da se evakuiše i ode u Srebrenicu. Za ovo vreme znam da je glavni komandnat oružanih muslimanskih jedinica na području Cerske bio Salihović Šemsudin, a jednom od većih jedinica komandovao je Mustafić Fikret iz Moćeša. Ove oružane mislimanske jedinice su, kako sam čula, organizovale napade na srpska naselja na tom području i to na Šadiće, Rogosiju, Vandziće, Metaljku i Kravice. Moguće da je bilo napada i na druga srpska sela, ali se trenutno ne mogu setiti. Poznato mi je da je jedna od većih borbi vođena i na mestu zvanom Grobić. Lično mi je poznato da su posle napada vršene pljačke iz srpskih sela, konkretno iz sela Kravice. Takođe mi je poznato da je u Cerskoj odnosno u Kurtićima bio i zatvor za Srbe, u kome je bilo 10 zarobljenih Srba muškaraca i dve zarobljene žene Srpkinje, ali ja njihova imena ne znam, niti odakle su. Ovi zarobljenici iz Cerske prebačeni su u Srebrenicu, neposredno pred pad Cerske. Zatvor se nalazio u štali Muje Kurtića, ćija je ćerka Fatima bila moja jetrva i od nje sam čula da su ovi zatvorenici bili tučeni i maltretirani od stražara i drugih, čija imena mi nisu poznata. Koliko je meni poznato u Cerskoj nije bio ubijen ni jedan zarobljenik. Poznato mi je da je prilikom napada muslimanskih oružanih snaga iz Cerske na Rogosiju jednom od jedinica komandovao Mustfuć Fikret i prilikom ovog napada poginuo je i moj dever Zaim Krdžić. Posle ovog napada pričalo se da je ubijeno oko 80 srpskih vojnika, ali se nije govorilo o tome šta se dešavalo sa zarobljenim i ranjenim srpskim vojnicima. Početkom rata, a koliko se sećam krajem aprila 1992. godine, čula sam da su muslimanske oružane jedinice u Konjević Polju organizovale napad na kolonu kamiona koja se kretala u pravcu Milića. Nije mi poznato koliko je tu bilo ubijeno civila u koloni kamiona, a čula sam da su organizatori napada bili Osmanović Azir i Osmanović Hasim zvani «Kobra», oba iz Konjević Polja. Zajedno sa civilnim stanovništvom sa područja Cerske u Srebrenicu su se 12. marta 1993. godine evakuisale i muslimanske oružane jedinice koje su predvodili
407 komandant Prvog ceranskog odreda Salihović Šemsudin i Mustafić Fikret. Ubrzo po dolasku u Srebrenicu Fikret Mustafić je otišao u Tuzlu, a Salihović Šemsudin je ostao do kraja u Srebrenici, stavio se pod komandu Nasera Orića i zadržao svoju komandnu ulogu nad Prvim ceranskim odredom. "

Vlaseničani smatraju da bi jedan dan, krajem aprila ili početkom maja meseca (na godišnjicu formiranja logora za Srbe u selu Cerska) trebalo posvetiti sećanju na zločine, silovanja, ubistva i patnje logoraša. Memorijalnom šetnjom, istorijskim časom za najmlađe, te polaganjem cveća i paljenjem sveća građani bi sa tog mesta poslali poruku svim budućim generacija da se takvo zlo više nikome i nikada ne ponovi. Odavanje počasti žrtvama i podsećanje na zločine koje su počinili pripadnici muslimanske "Armije BiH" nad Srbima Vlasenice imalo bi za cilj i animiranje svih nadležnih organa da svi odgovorni za počinjene zločine budu brže privedeni i procesuirani radi zadovoljavanja pravde kao preduslova za izgradnju poverenja i toleranicije među narodima u BiH. Tom obeležavanju trebali bi prisustvovati najviši zvaničnici iz političkog i verskog života u BiH, diplomatski i konzularni predstavnici, predstavnici lokalne zajednice, preživeli logoraši, članova porodica ubijenih i nestalih žrtava, predstavnici udruženja i organizacija koje okupljaju i pružaju pomoć porodicama žrtava iz cele BiH te humanitarnih i drugih organizacija.

Logor u selu Cerska je danas neobeleženo mesto stradanja. Stanovnici Vlasenice smatraju da logor "Štala" možda čak treba pretvoriti i u memorijalnu prostoriju kako bi se otrgla od zaborava sva zverstva počinjena u tom zatvoru.  

- Svi mi koji smo bili djeca tih devedesetih, svi bismo doživjeli sudbinu Dragana Ilića i druge ubijene djece. Nama Srbima u Vlasenici je bilo namenjeno mjesto u grobnicama. Šta je njima ovaj dječak Dragan bio kriv, nije bio vojnik, šta su im bila kriva ona djeca pobijena po Manovićima, Šadićima, one žene silovane, zaklane..Oni su išli na to da nas sve pobiju, protjeraju, zatru..to pokazali po svim vlaseničkim selima koja su popalili, ubijali su stare i nemoćne, silovali. Zato smo zahvalni Vojsci Republike Srpske i policiji, svima koji su nas zaštitili od Orićevih hordi. Logor u Cerskoj je pokazatelj kakav suživot su naše komšije Bošnjaci željeli - rekla je pre nekoliko godina na obeležavanju odbrane grada Ivana, koja je u vreme rata imala 17 godina. 

srpske žrtve opštine Vlasenica