Busovača, gradić i sedište opštine u Lašvanskoj dolini, smeštena na je dve reke, Kozici i Ivančici a omeđena je planinama Vranicom, Busovačkom planinom i Humom. Oduvek je bila prepoznatljiva po mineralnim izvorima i čistoj, gotovo netaknutoj prirodi. Slikoviti pejzaži i suživot tri naroda oduvek su bili su zaštitni znak ovog omanjeg mesta gde su se nekada ukrštali važni međunarodni putevi, te spajali razvijeni zapad i orijentalni istok, gde su se sudarale različite kulture i religije. Prema popisu iz 1991. na području ove opštine je živelo 18 879 građana, od čega 9093 Hrvata, 8451 Musliman, 623 Srba, 510 Jugoslovena i 202 pripadnika ostalih naroda.
Krvavi građanski rat i agresija muslimanske armije pod komandom Alije Izetbegovića podstaknuta bezumnom fašističkom idejom o stvaranju islamske države, donela je ovom gradiću samo smrt, pustoš i razaranje. Veliki broj prognanih i ubijenih u periodu od 1992. do 1995. godine, sasvim je izmenio demografsku sliku a udeo srpskog stanovništva trostruko je smanjen. Iako nisu predstavljali nikome pretnju, Srbi su iako najmalobrojniji ipak veoma stradali. Relativno brzo po izbijanju ratnih sukoba postali su meta ekstremista vođenih idealima Alije Izetbegovića, ili kako narod danas voli da kaže "tog Hitlera modernog doba".
Etničko čišćenje Srba iz Sarajeva i Podrinja munjevitom brzinom se preliva i na područje srednje Bosne. Muslimanske snage su 13. juna 1993. upale u selo Katiće i Podjele, u kojima su živeli pretežnio Srbi, opljačkali su sve srpske kuće a veliki broj njih zapalili. Stanovništvo je bilo izloženo strašnim torturama i zlostavljanju. Srbi iz tih sela su pre toga izrazili lojalnost HVO-u i predali sve oružje koje im je dostavila bivša JNA. Stožer HVO-a je tada poslao vojnu policiju da izvidi stanje i zaštititi srpsko civilno pučanstvo. Muslimanske vojne postrojbe otvorile su vatru na HVO, ubili jednog policajca HVO-a i ranili trojicu. Vojnici HVO-a su uzvratili vatrenim oružjem i tada su poginula tri vojnika Armije BiH, više ih je ranjeno.
Malobrojni Srbi tada su se dali u panični beg ostavljajući za sobom sve ono što su decenijama i godinama sticali - kuće, imanja, objekte, najlepše uspomene...mnoga srpska sela zbrisana su sa mape i više nepostoje. Surova statistika, objavljena baš u Sarajevu, pokazuje kako su pojedina srpska sela i zaseoci danas postali bošnjački. U bombardovanju gradova i sela ali i tokom upada i razaranja srpskih sela, srpski narod doživljava pogrom. Osim ljudskih žrtava, na meti vandala su i kapela, groblja, društveni i drugi objekti, imovina...
Podsećamo, već u maju 1992. započinje organizovana i planska akcija etničkog čišćenja Zenice od srpskog stanovništva. Muslimanska vojska formira logore, započinju masovna ubistva, zatvaranja, počinjeni su teški zločini koji i danas lede krv u venama. Više stotina Srba (a kasnije i Hrvata) postaju žrtve džihad ratnika i jedne genocidne politike fašističkog režima Alije Izetbegovića. Mnogi Srbi napuštaju Zenicu a spas pronalaze baš u Busovači, gde su kako su sami istakli bili vrlo dobro primljeni i zbrinuti od strane hrvatskog naroda. Međutim, tu nesreći nije kraj jer baš tada započinje talas zločina nad hrvatskim narodom.
U januara 1993. kada izbijaju sukobi između Armije BiH i HVO-a. Busovača tada biva izložena neselektivnom, svakodnevnom granatiranju i čitava opština bila je pod opsadom. Muslimanske snage nikoga nisu štedele a 24.01.1993. započinju masovni, organizovani napadi na hrvatska i srpska sela praćeni jezivim zločinima nad ženama, starim i nepokretnim licima, decom, civilima, ratnim zarobljenicima...teško su stradala sela Gusti Grab, Dusina, Kaćuni, Turići, , Bukovice, Radeljevići, Oselište, Brezovik, Bilalovac, Nezirovići i Bešice.
Penzioneri Vojislav Vojo Stanišić (1925) i njegova supruga Gospava (1926) strahovali su za svoje živote u Zenici. Očekivali su svakog trena da neko može upasti u njihovu kući i poubijati ih baš kako su to činili ostalim Srbima. Kako bi spasili žive glave, napustili su svoj dom i spas potražili u selu Dusina gde su ih meštani Hrvati oberučke prihvatili. Odmah su im pronašli smeštaj, pružili pomoć, hranu i sve što im je bilo neophodno. I vojska se prema njima ponašala jednako kao i prema drugim civilima. Imali su sve što im je bilo neophodno. Ali i taj period spokoja nije dugo potrajao. Naoružane horde muslimanskih ekstremista izvršile su napad na selo Dusina u kojoj su Hrvati u odnosu na muslimane bili manjina (od oko 20%). Civili su porobljeni i odvedeni u logore gde su bili podvrgnuti užasnim torturama i mučenjima. Muslimanski zločinci su odmah postrojili devetoro hrvatskih vojnika i civila. Kada su čuli da je Vojislav Srbin, izdvojili su ga i naredili mu da se pridruži devetorici Hrvata. Onda je nastao pokolj. Ljudi su streljani i masakrirani. Tako su i zapovedniku HVO-a iz Mesne zajednice Lašva, Zvonku Rajiću, izvadili srce odmah nakon što su ga streljali, što samo po sebi svedoči o kakvim se bestijalnim i patološkim zločincima radilo. Starog Voju su mučili pa masakrirali najviše zbog činjenice da je bio Srbin. Videli su da se radi o starom i teže pokretnom čoveku, civilu, ali to ih nije sprečilo da počine zločin. Štaviše, oni su najviše i uživali u mučenju i zlostavljanju civila. Što se tiče starice Gospave, njeno ime se nalazi u "Bosanskoj knjizi mrtvih" koju je objavio IDC Sarajevo, a jedan izvor navodi kako je ona navodno "živa zapaljena od muslimanskih vojnika". Međutim, svi drugi izvori pokazuju kako ove informacije nisu tačne i kako postoji velika mogućnost da je Gospava ipak preživela rat. Svedoci govore da je ona jedina žena koju su zajedno sa zarobljenim hrvatskim vojnicima, muslimani okrutno mučili. To je zbog toga što su saznali da je Srpkinja. Čupali su je i neprestano tukli a onda su je tako izranjavanu naterali da bosa hoda po snegu čemu su se gromoglasno smejali.
U napadu na Gusti Grab muslimani su ubili sedmoro žena i staraca. To su civili Ankica Batista /64/, Niko Krišto Anto Šteko, Anto Stapić, Mijo Grubišić i Anđa Grubešić /58/ i Nikica Livančić /56/. U Busovaču je sa porodicom iz rodne Zenice prognan i petogodišnji dečak Mario Mitrović. Izbegli Mitrovići i zeničkog pakla da svom detetu i sebi sačuvaju živote. Sklonište su pronašli u Busovači, međutim, ni tu nije bilo sigurno. U jednom od sveopštih napada na ovu opštinu, muslimanski ekstremisti su na mučki i podmukao način usmrtili i malog Maria. A tek što je u petu godinu života zakoračio. To međutim krvolocima nije bilo važno. Za njih je bio samo jedan Srbin više kojeg je trebalo ukloniti.
U Busovaču se nakon završetka rata vratila da živi i Slavojka Tanasić, Srpkinja koja je doživela ono najgore što jedna majka može doživeti - da sahrani svoje dete. Njenog sina Nedeljka /23/ i njegovu verenicu Daliborku /20/, ubili su 30.04.1994. pripadnici muslimanske vojske i to svega mesec dana pre zakazanog venčanja. Tog dana u besomučnom napadu džihad ratnika ubijeno je četvoro mladih - Daliborka i Nedeljko ali i devojčice Stojka Jović /15/ i Ljilja Vukosavljević /19/, dok je petoro civila teško ranjeno. Umesto veselja i radosti, kućom Tanasića i Blagojevića prelomili su se krici i jauci koji do danas nije utihnuli. Daliborka i Nedeljko sahranjeni su zajedno, da bar na onom svetu budu zajedno kada im zlikovci to nisu dozvolili na ovom. Od tuge za sinom, ubrzo je preminuo i Slavojkin suprug Mlađen, te je ova hrabra i čestita žena odlučila da napusti Doboj i vrati se u rodnu Busovaču. Slavojka u Busovači živi u jako teškim uslovima sa samo 70 maraka primanja, i nikada nije dobila invalidninu zbog ubistva sina.
- 27 godina tugujemo za onima koje smo izgubili i nadamo se da će se pronaći onaj ko je ovaj zločin počinio. Nedeljkov otac je od tuge, čekajući da ispravi ta nepravda, umro u boli i tuzi, majka danas živi u Federaciji, jedva kraj sa krajem sastavlja sa 70, 80 maraka. - rekao je prošle godine medijima Blagoje Blagojević, otac ubijene Daliborke.
Od muslimanske granate poginuo je i penzioner Novak Mičić /60/, a 25.01.1994. muslimanske snage su na kućnom pragu ubile i Vasu Bencuna, Srbina starog 43 godine. Rat u Busovači nisu preživeli ni Anđa Šušnjara, Rajko Novković /59/, Ile Šikić /28/, Dragan Radić /19/, Slavica Hercegovac /25/, Miladija Lončar /88/ i drugi.
Povratnici u Busovači žive u jako teškim uslovima i pod stalnim pritiskom. Ovo najbolje oslikava slučaj povratnika Tomislava H. penzionera koji je 2015. krvnički pretučen u svojoj kući a od zadobijenih povreda je par dana kasnije i preminuo. Njega je grupa razbojnika presrela na ulici i teško ga pretukla da bi potom razbojniic njegovo telo bacili u Lašvu misleći da je mrtav. Slučajno ga je pronašao jedan ribar i Tomislav je prevezen u bolnicu ali je od posledica zlostavljanja par dana kasnije preminuo.
- Mi sa Hrvatima živimo kao i pre rata, oni su nas gledali kao rod rođeni i mi njih isto. Kad je praznik čestitamo mi njima, odemo na čast, kad je nama slava dođu kod nas u jutro, donesu poklone, slavimo. Nikad nismo imali problema. Kad je rat bio oni su nas čuvali, ljekari brinuli kao o svojima, hrvatski vojnici su nam donosili hranu pred kuće, krili se u skloništima zajedno svi. Život za vrijeme Juge je bio život, radili i imali, poštovali jedni druge a ovo danas je preživljavanje. - govori Rade za RT, penzioner koji s vremena na vreme obiđe svoju vikendicu u Busovači iako od Dejtona ne živi u tom kraju.
Tako je nedavno srpskom povratniku u Busovaču Savi Bilanoviću u zapaljena kuća. U dvodecenijskom povratničkom životu bio je česta meta napada komšija Bošnjaka. Pune dve decenije Savo Bilanović je sanirao u ratu uništeno i opljačkano imanje. Dve kuće – jednu u kojoj su se u srećnija vremena deca rađala i drugu u predvečerje rata samo ukrovljenu. Krčio šiblje, popravljao pomoćne objekte. Sebi i potomcima oživljavao dedovinu. I kada je zaokružio svoju životnu misiju, ponovo je postao beskućnik.
U osmoj deceniji života za samo dva subotnja sata izbivanja iz domaćinstva. Otišao je u grad da kupi namirnice. Vratio se na zgarište. Šest godina pre ovog incidenta u klasičnoj sačekuši, na lokalnom groblju pretukla ga je petočlana grupa kriminalaca iz Zenice. Ko su počinioci – znala je, kaže, cela Busovača, samo nije lokalna policija. I kada ih je sam prepoznao i identifikovao, na suđenju su svedočili u vlastitu korist. Bilo je dovoljno da negiraju krivicu, pa da budu oslobođeni. U međuvremenu palili su mu šumu. Krali drva pripremljena za ogrev, alat i mašine iz pomoćnih objekta. Lupali šoferšajbnu na automobilu.
Najmanje tri puta su mu provalili i u kuću. Odnijeli trofejni pištolj oca - partizana, prvoborca. Uništavali nameštaj i uređaje. Zbog svega, a prvenstveno zbog inertnosti policije, nedavno je ugradio i video nadzor – četiri kamere na četiri strane domaćinstva. No centralni sistem, spaljen je zajedno sa kućom. I sve se dešavalo, baš kao i u subotu, kada bi Savo automobilom otišao u kupovinu.
Stara crkva Sv. proroka Ilije u Busovači sagrađena je od slabog materijala, bez zvonika a pretpostavlja se da je osvećena 1882. godine. Zvonik je podignut od 1925. do 1927. godine. Crkvi pripada deset ikona velike vrednosti. Parohijski dom je podignut u prvoj deceniji dvadesetog veka. Za vreme službovanja na ovoj parohiji sveštenika Dušana Jovanovića od 1974. do 1990. grodine podignute su kapele u gobljima: Podjele, Grablje, Granice i Topala. U poslednjem ratu 1992. godine sve kapele su devastirane od strane muslimanske vojske osim one na groblju Granice. I crkva Sv. proroka Ilije je stradao tokom napada džihad ratnika. U selu Grablje razorena je pravoslavna kapela, a lokalno srpsko groblje bilo je u potpunosti devastirano.
Za zločine nad srpskim stanovništvom, za progone, ubistva i mučenja kao i za rušenje i razaranje sakralnih objekata još uvek niko od bošnjačkih komandanta ili neposrednih izvršilaca nije procesuiran niti osuđen.
Коментари
Постави коментар