Pre tačno godina u Potočarima kod Srebrenice kao i u samom gradu Srebrenici formirani su brojni logori i zatočenički objekti za Srbe. Bilo je to početkom maja 1992. mada su planovi o formiranju ovih kazamata i stvaranju čiste muslimanske države dogovoreni još mnogo, mnogo ranije. I dok su Srbi naivno verovali u bratstvo i jedinstvo, komšije su kovali planove kako da očiste područje Podrinja od srpskog stanovništva. Ubistva, silovanja, zverska i sadistička mučenja i torture i danas žive u sećanjima preživelih logoraša i onih koji su iskusili patnju muslimanskih ekstremista.
Potočari, naseljeno mesto nadomak Srebrenice, jedno je velikih stratišta srpskog naroda tokom poslednjeg rata. Ovo mesto iako pretežno naseljeno Bošnjacima, ostalo je upamćeno po logoru kroz koji je prošlo na desetine srpskih civila i zarobljenika kao i po stravičnim zločinima koje su počinili pripadnici muslimanske "Armije BiH" u proleće i leto 1992. Potočari su od samog početka rata postali glavno vojno uporište muslimanske vojske odakle su kretali svi napadi na srpska sela. Ovo ne treba biti čudno budući da je upravo ovde rođen Naser Orić, ratni komandant 28. divizije tzv. Armije BiH. Već u aprilu ovde je formiran "centar za bezbjednost", sve kuće su naoružane a počele su i zasede. Prva žrtva u Srebrenici ali i čitavom Srednjem Podrinju bio je Ljubo Stjepanović, mladić srpske nacionalnosti koji je zverski ubijen 20. aprila 1992. od strane muslimanskih ekstremista u zasedi u Potočarima.
U Potočarima je početkom maja 1992. formiran logor u objektu "Pilićarnik" gde su vršena nečovečna postupanja, mučenja, silovanja, zlostavljanja i ubistva civila srpske nacionalnosti. Kroz logor je prošlo između šezdeset i stotinu civila, a procenjuje se da je tokom proleća i leta 1992. u Potočarima ubijeno najmanje 22-oje civila srpske nacionalnosti. Ovaj broj nije konačan budući da posmrtni ostaci mnogih civila i zarobljenika do danas nisu pronađeni te se mesto njihovog stradanja ne može precizno utvrditi. Po nekim informacijama, logor je funkcionisao sve do jula 1995. godine i do akcije "Krivaja 95".
20. maja 1992. muslimanski vojnici predvođeni Naserom Orićem izvršili su napad na srpsko selo Čumavići i tom prilikom porobili celokupno srpsko stanovništvo. Svih 35-oro meštana (uključujući trudnicu, petoro dece i nekoliko žena i staraca) ovog malog sela je odvedeno u logor "Pilićarnik" gde su danonoćno prebijani, mučeni i zlostavljani. Prema izjavi koju je Rodoljub Đukanović, tadašnji predsednik vlade opštine Bratunac da za medije TVNS što je zabeleženo i kamerama, lekarske službe su u razgovorima za razmenjenim logorašima utvrdili kako su najmanje dve žene srpske nacionalnosti, mlađe starosne dobi, tokom boravka u ovom logoru silovane. Žrtve su trpele zverska iživljavanja i mučenja.
Radinka Vujadinović je preživela strahote u logoru u Potočarima. Oca Ristu Gvozdenovića sahranila je tek nakon dve decenije u Bratuncu, a muslimanski vojnici su joj ubili i dva rođena brata i sestru kao i još mnogo rođaka. Naime, ona je te 1992. godine, zajedno sa 34 ostalih meštana srpskog sela Čumavića kod Srebrenice zarobljena od strane jedinica Nasera Orića, a da bi sačuvala glave svojoj deci, tada trogodišnjoj kćerki Ljiljani i 17-godišnjem sinu Radenku, suprugu Radomira i njegovih roditelja, tri dana bila Naserov kurir! - Lično mi je Naser zapretio da će mi prvo preklati najmlađe, onda starije dete, a zatim muža, pa svekrvu i svekra. U takvim trenucima ne razmišljate više o sebi - ispričala je ona u intervjuu za Vesti online. Jednom prilikom joj je zapretio "Ne dođeš li, zaklaću ti decu!".
- Celo selo Čumavići muslimani su zarobili negde posle Svete trojice. Ukupno nas je bilo 35, što muškaraca, a najviše starčadi, žena i dece. Moja Ljiljana je bila najmlađa. Sve su nas oterali u Gornje Potočare i sledećih sedam dana smo proveli u jednom kokošinjcu. Dnevno bi nam davali po koru hleba i kantu vode i to je bilo sve. I nuždu smo tu morali da vršimo, jer ljude su izvodili samo da bi ih mučili, a to je trajalo dan i noć - rekla je Radinka medijima navodeći kako je prethodno detaljno sve kazala haškim istražiteljima. Dane u logoru opisuje kao dane pakla. Ništa bolje nije prošao ni njen stariji sin, suprug Radomir kome su gasili cigarete po celom telu, ali ni mladić Rajko Vujadinović koga su ne samo krvnički tukli, već mu je jedan od najbližih Orićevih saradnika, Hajro Bešić, stavio glavu na panj i zamahivao sekirom.
- Sve su to gledale njegova trudna supruga, i majka Nevenka. Moli Nevenka tog Hajru da joj poštedi sina, a on se smeje. Kada se pojavio Naser Orić ona i njega počela da kumi i moli, a on je gleda i odmahuje glavom: "Ne vredi, moramo da ga tučemo." Krv lije sa tog dečka, a Nevenka cvili. Valjda su ga te suze omekšale pa je popustio. I stvarno, tog Rajka ne bi ni takli dok je on bio u selu. Ali, kad ne bi bio tu, onda bi to stravično bilo - priča Radinka, koja će uskoro i sama proći kroz pravi pakao.
LOGORI SMRTI U SREBRENICI
Prema podacima Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i nestalih lica RS, na području srebreničke regije je registrovano devet logora i zatočeničkih objekata gde su mučeni, zlostavljani i ubijani srpski civili i zarobljenici. Osim logora u Potočarima, u Srebrenici su funkcionisali i zloglasni logor u zgradi opštinskog suda koji je u narodu prozvan "Srebrenički Aušvic" zbog zločina koji su tamo činjeni, kao i logor u Stanici milicije.
Jedan od najstrašnijih logora bio je onaj u zgradi opštinskog suda koji je zbog zverstava i tortura nazvan "Srebrenički Aušvic". Masovna silovanja su tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995) bila redovna pojava kod muslimanskih/bošnjačkih vojnika, pripadnika tzv. Armije BiH i korišćena su kao sredstvo etničkog čišćenja i ratnog zločina još od proleća 1992. godine.
Seksualno nasilje odvijalo se u logorima, porodičnim kućama a često i pred očima članova porodica žrtava. Kroz ovaj logor je prošlo najmanje 120 civila, a mnogi su upravo tu i okončali svoje živote.
Najmlađi logoraš bio je Nemanja Filipović, tada sedmomesečna beba, koji je ovde zarobljen sa trogodišnjom sestrom Oliverom, majkom Mirom, bakom Dostanom i drugim komšijama. Svi su zarobljeni prilikom napada tzv. Armije BiH pod komandom Nasera Orića na srpsko selo Bjelovac. U napadu na selo ubijeni su im stric i deka, a baka Dostana preminula je nakon par godina od trauma i psiho-fizičkog zlostavljanja koje je pretrpela u ovom zloglasnom logoru. Sa Filipovićima je tog dana zarobljen i devetogodišnji Brano Vučetić. Njemu su Orićevi vojnici u Bjelovcu ubili majku, oca i maloletnog brata. Njega su poštedeli jer im je trebao za razmenu. U logoru je proveo dva ipo meseca i tamo je strahovito mučen, zlostavljan i prebijan a u torturama se naročito istakao zločinac Zulfo Tursunović. Prema rečima logoraša, zarobljenici su svakog dana prebijani i mučeni. Od jutra do mraka su se čuli urlici, jauci, zapomaganja...Kroz pakao srebreničkih logora prošla je i Milenija Mitrović iz Skelana, čijeg muža su masakrirali muslimanski vojnici. U logoru je doživela strašne torture: lomili su joj zube, izbili vilicu, svakodnevno je tukli i maltretirali.
Postoji osnovana sumnja da je kroz ovaj logor prošlo ili tamo skončalo i 52-oje civila koji se do danas vode kao nestali.
U Potočarima je otvoren memorijalni centar gde su sahranjene bošnjačke vojne i civilne žrtve koje su poginule i stradale u julu 1995. dok je porodicama ubijenih Srba zabranjeno da obeleže svoja stratišta. Na mestu nekadašnjeg logora za Srbe ne postoji nikakvo spomen obeležje. Udruženje "Istočna Alternativa" na čelu sa Vojinom Pavlovićem, istaknutim borcem za pravdu i istinu, pokušali su nekoliko puta da posete ovo veliko stratište Srba i podsete na nekažnjene zločine ali im policija to nije dozvolila budući da su se tamošnji Bošnjaci organizovali da prave nerede. Istovremeno, muslimanska udruženja nesmetano već godinama posećuju Kravicu, srpsko selo koje su srebrenički muslimani spalili na Božić 1993. pobivši tom prilikom 49 civila od 4 do 89 godina. Rukovodstvo grada Srebrenice ima zadatak da među značajne datume koje se tiču obeležavanja stradanja srpskog naroda uvrste i jedan dan kada bi se sećali ubijenih i zlostavljanih Srba u Potočarima. U novoizgrađenoj crkvi trebalo bi postaviti spomen obeležje u znak sećanja na ubijene, mučene i zlostavljane Srbe koji bi služio kao opomena svim mlađim generacije kako se zlo više nikada i nikome ne bi ponovilo.
Takođe, opština Srebrenica je od završetka rata odbijala da da dozvolu porodicama žrtava da postave spomen obeležje ispred zgrade opštinskog suda koja je služila kao logor. Spomenika nema ni danas, a poslednje ideje su da se spomen obeležje privremeno postavi na školsko igralište u Srebrenici, bar dok Udruženja žrtava ne dobiju dozvolu da spomenik postave na lokaciju gde i treba da bude.
Коментари
Постави коментар