TEŠKA SUDBINA SRĐANA ŽUŽE (12) IZ KONJICA: ZVERSKI MUČEN U LOGORU, OSTAO BEZ OCA, PROGNAN PA UBIJEN!

O teškoj i potresnoj sudbini dvanestogodišnjeg dečaka Srđana Žuže iz Konjica mogао bi se snimiti dokumentarni film koji zasigurno nikoga ne bi ostavio ravnodušnim. Od završetka rata u Bosni pa sve do danas imali smo prilike više puta da čujemo i pročitamo o strahotama koje su proživeli Srbi u Konjicu - od ispovesti silovanih žena, preko tortura koje su prošli srpski logoraši do mučkih ubistava kao što je i likvidacija porodice Golubović među kojima su bila i dva dečaka Petar i Pavle. Čitali smo i o popaljenim srpskim selima Bradini, Blacama, Novom Selu, o masovnim i pojedinačnim zločinima i ubistvima ali priča o proživljenim traumama dečaka Srđana Žuže i o njegovoj tragičnoj smrti ostala je nažalost neispričana.

Za svojih dvanaest godina koliko je poživeo na ovozemaljskom svetu, maleni Srđan iskusio je na vlastitoj koži sve dimenzije mržnje i zla! 

Srđan Žuža rođen je 10. novembra 1981. u selu Bradina, opština Konjic. Živeo je sa roditeljima Vasom i Dušankom mirnim, porodičnim životom okružen velikom ljubavi i pažnjom. Njegovo selo Bradinu napali su 25. maja 1992. bošnjački vojnici, pripadnici muslimanske tzv. Armije BiH i drugih paravojnih formacija. Tada je zverski ubijeno i masakrirano 48 civila a još četrdesetoro ih je stradalo do sredine 1993. godine u konjičkim logorima. Bradina je do temelja spaljena, mnoge žene su silovane, mnogi ljudi su pre likvidacije strašno mučeni i zlostavljani.

Ono što tog majskog dana nije pobijeno je zarobljeno i odvedeno u zloglasne muslimanske logore. U Bradini je 26. maja 1992. ubijen i Srđanov otac Vaso Žuža, star 35 godina. Vasu su predratne komšije muslimani izmasakrirali nedaleko od njegove porodične kuće. Posle nekoliko dana nađen je mrtav zajedno sa Nikolom Gligorevićem, Radenkom Kuljaninom i Nedom Draganićem. Njihova tela su pronašle majke koje su ih same sahranile. 

Među zarobljenim logorašima bili su i Vasina žena Dušanka i njihovo dvoje dece. Tamo su proveli paklene dane i teška mučenja. Maleni Srđan teško je podneo vest o smrti oca za kojeg je bio veoma vezan. Zločincima nije bilo dovoljno što dečaku ubili oca i spalili mu selo već su i njega maltretirali i zlostavljali. Srđan je bio zatočen u logoru u školi "Zvonimir Belšo Nono" sa grupom drugih civila. Uskraćivali su mu hranu i neprestano ga psihički i fizički zlostavljali. Muslimanski vojnici su išli toliko daleko da su se naslađivali bolom srpske dece i civila uživajući uz osmehe u svojim bolesnim akcijama. Srđana su čupali, šutirali, tukli raznim predmetima a jedna od najstrašnijih metoda mučenja bilo je prinuđivanje da šamara i tuče druge logoraše. Sve to je veoma loše uticalo na njegovo zdravlje i psiho-fizičko stanje. Bez ikakve krivice bio je ponižavan i mučen na različite načine. U očima svojih dželata bio je samo "jedan Srbin i pravoslavac više". Krajem jula 1992. Žuže su dočekale puštanje na slobodu. S obzirom da nije bilo bezbedno vratiti se u okupirano i već popaljeno i opljačkano selo, Dušanka je sa decom izbegla u Hadžiće koji su tada bili pod srpskom kontrolom. Nadali su se da tamo biti bezbedni i zaštićeni od muslimanskih napadača. Nažalost, ta nada nije dugo potrajala. Muslimanski vojnici kao da su odlučili da porodicu Žuža zaviju potpuno u crno. Nisu im dali mira ni u Hadžićima.

13. aprila 1993.  u ulici Slobodana Principa - Selje, ispred zgrade br. 17, naveče oko 19 časova, muslimanski vojnici su ispalili minobacački projektil kalibra 120 mm iz pravca Pazarića. Od dejstva zločinačke granate ubijeni su dečaci Srđan Žuža (12) i njegov komšija Staša Samardžić (13).  Dečaci su izašli malo na ulicu da se poigraju i zabave. Niko nije slutio ovakvu tragediju! Vesela dečija igra dobila je tragičan epilog. Zločincima iz Pazarića ruka nije zadrhtala! 

Život u opkoljenim Hadžićima u periodu od 1992. do 1995.  bio je veoma težak i može se reći nepodnošljiv. Narod je svakodnevno bio izložen velikim opasnostima jer muslimanski vojnici nisu baš nikoga štedeli. Svakodnevna granatiranja i snajperska delovanja odnela su na stotine života. Nestašica hrane i vode kao i nedostatak osnovnih životnih potreba samo su još dodatno ugrožavali živote građana Hadžića. U delovima Hadžića (Pazarić i Tarčin) koje su kontrolisale muslimanske snage formirano je nekoliko logora za Srbe, od kojih je najpoznatiji zloglasni "Silos", gde su vršena strahovita mučenja, zlostavljanja i ubistva srpskih civila i vojnika. Mnoge žene i devojke srpske nacionalnosti su silovane, što u logorima, što u svojim kućama.

Većina stanovnika opkoljenih Hadžića dane je provodila po podrumima i skloništima. Veliki broj dece je proživeo ogromne traume i stresove. Umesto igre i druženja koji su svojstveni svakom detetu, deca Hadžića su bila prinuđena da se skrivaju od granata, da se često sele i napuštaju svoje domove a neretko su bili i svedoci stravičnih ratnih scena. Umesto dečijih šala i nestašluka, sećanja velikog broja tadašnje dece a danas odraslih ljudi, vezana su za slike mrtvih i ranjenih sugrađana. Ove teške scene prouzrokovale su brojna psihička oboljenja i smetnje kod velikog broja dece i mladih. Granate nisu birale metu, te su prilikom artiljerijskih napada Armije BiH na Hadžiće, ranjavani i ubijani muslimani i Hrvati. 

Tokom opsade Hadžića od 1992. do 1995. ubijeno je više od pet stotina građana, uglavnom srpske nacionalnosti. Tokom opsade je ubijeno 23 dece. Od muslimanskih granata i snajpera ginuli su civili svih nacionalnosti.

Svakog maja sveće za ubijenog sina i muža u Bradini pali i Dušanka Žuža. Boli je što za smrt njenih voljenih niko nije odgovarao.  "Svaki put ovdje samo se sjećaš. Prolaze godine, a ništa, niti je ko odgovarao za ovaj zločin, samo bez svojih najmilijih je teško", rekla je Dušanka.