Pre trideset godina - 7. septembra 1992. godine, muslimanske formacije iz Goražda, sastavljene u najvećem broju od rođenih Fočaka koji su dobro poznavali teren, izvršili su napad na srpski deo sela Poljice.
Prema popisu iz 1991. godine, u Poljicama je živelo 284 stanovnika, od čega 234 Bošnjaka i 50 Srba. Poljice su smeštene u prigraničnom delu opštine Foča, ka Srbiji. Međuetnička tolerancija i suživot u ovom kraju uvek su bili na vrlo visokom nivou. Ljudi su živeli zajedno, slagali se i poštovali..zajednički su se slavili Božići i Bajrami, venčavalo se, družilo, ispraćalo a na versku i etničku pripadnost malo je ko obraćao pažnju. Gledalo se prvenstveno ko je kakav čovek!
Dobrosusedske odnose poremetio je rat a poverenje između naroda bilo je znatno narušeno. Iznenadni napad dogodio se 7. septembra u 17 časova a selo je za oko sat vremena pretvoreno u pepeo i pustoš. U napadu muslimanske Armije BiH, ubijeno je dvadeset civila, osamnaestoro Srba i dvoje Bošnjaka. Spaljeno je trideset kuća, štala i drugih objekata garaža. Pobijeno je sve što se kretalo, čak i životinje. Nijedna žrtva nije ubijena samo metkom već su klani, mučeni i zlostavljani na najsvirepije načine. Na mučki način ubijeno je dvadesetoro meštana, među kojima je bilo dosta starijih i bolesnih lica koji nisu mogli napustiti selo.
Srpkinja Ilinka Elez tog dana ostala je bez supruga i snahe, dok je sin ubijen nekoliko dana kasnije u poznatom masakru na Papratnoj Njivi u opštini Foča. Preživela je tako što se sa devetomesečnim unukom Petrom sakrila u šiblju. Zahvaljujući svojoj opreznosti, iskustvu i lukavosti, Ilinka je uspela da sačuva i svoj ali i život svoga unuka.
Prenosimo njenu ispovest:
- Taj se zločin dogodio 7. septembra 1992. godine. Bilo je 16h i 40 minuta kada su napali selo sa sviju strana...koga su stigli toga su i ubili! Ja sam sa svojom snahom i unukom Petrom od tri mjeseca pobjegla malo dalje od kuće..ona se vratila nazad da uzme flašicu za malog..ja joj vičem "nemoj da se vraćaš" a ona kaže "moram, djetetu flašicu da uzmem". Ja sam produžila sa malim Petrom kroz to šiblje putem...Mi smo u tom grmlju ostali i čuli smo Nadu kako zove: "Majko, majko" i tako četiri puta. Onda je nestalo glasa...ja sam tu sa njim bila, on je plakao a ja sam mu usta začepila, krili smo se tu...napadoše sa sviju strana, puca, grmi..selo gori, sve popalili, sve što stižu ubijaju.
Vidjela sam trojicu (prim.aut. muslimanskih vojnika) pravcu moje kuće idu ...jedan prođe, ali me drugi viđe..odma je skinuo automat da puca, drugi ga zaustavi i reče: "Nemoj pucati, to su žena i dijete". Stražario je tu pored nas i onda sam ja rekla idem dolje u selo, ima još muslimanskih kuća. On je rekao ajde. Uzela sam dijete i mislila sam sad će me pucati u leđa. Posle 10-15 metara ja stanem i kažem: Ja ne smijem sada proći dolje. On me je sproveo dolje i rekao "Bježi sad, začepi usta djetetu, ako te stigne, ubiće vas oboje". Otišla sam dolje i sakrila se u šiblje a iznad mene pucaju, grmi, prolaze svuda...onda zaplaka dijete, oni su čuli, okreću se svuda al ne vide, ja mu odmah začepih usta i oni prođoše.
Tako sam ja ostala u tom grmlju do mraka a gore su sve pobili što su stigli. I snahu i sve redom...tu sam bila do mraka i pitam se šta ću sad i kud ću sa djetetom. Tu sam otišla do nene, ona se prepadnu od mene i pita me kud ćeš jadna, ajde kod mene "ako pogineš ti, poginuću i ja. Tu sam prenoćila. Ujutro je došla naša vojska i odvela me sa Petrom u Miljevinu. Tog dana su mi ubili snahu i muža, njega su pred kućom. Sina su mi ubili nekoliko dana kasnije 20. septembra 1992. u masakru na Papratnoj njivi. Ostao mi je jedan sin i unuk Petar od devet mjeseci. I to se tako završilo, tuga moja uvijek ostala i ostaće. Niti se koga bojim niti se čega stidim, sve je ovo istina." - rekla je hrabra baka Ilinka.
U stravičnom masakru tog dana pripadnici muslimanske vojske ubili su i starce Petra Jovovića (68) i Milana Velju (70) kao i domaćicu Milojku Jovović (48). Njihova tela su bila masakrirana. U svojoj porodičnoj kući mučeni su pa pobijeni i članovi srpske porodice Drakul: teško pokretni Vlado (70), njegova supruga Savka (70) i njihov sin Dragan (34).
Ne gledajući čije su kuće i u koga pucaju, napadači su rušili i palili sve pred sobom te su u njihovom naletu ubijena i dva civila bošnjačke nacionalnosti, prve komšije nevino stradalih Srba. Oni su tokom napada ostali su u svojim kućama. Zbog godina i zdravstvenog stanja nisu mogli ali ni želeli da beže. Reč je o domaćinu Sulji, starom oko 50 godina, i Šaćiru koji je imao skoro devedeset godina. Odlučili su da podele sudbinu komšija Srba sa kojima su proveli čitav život. Nažalost, sa njima su i otišli sa ovog sveta.
Iako ga sudbina nije mazila mladi Petar Elez iz Miljevine, bio je jedan od najboljih učenika fočanske Gimnazije a takođe i omiljen među drugovima i nastavnicima. Svako jutro ovaj skromni, uzorni mladić ustajao je u šest sati, pešačeći petnaestak minuta do autobuske stanice, da bi onda putovao u Foču gde je pohađao drugi razred Gimnazije. - Studiraću, to je sigurno, a sanjam da jednog dana postanem inženjer elektrotehnike. Nadam se da će mi se posrećiti kao što mi se posrećilo i 1992. godine kada sam prstom sudbine preživio zločin - rekao je Petar novinarima Glasa Srpske sada već davne 2009. godine.
Коментари
Постави коментар