SEĆANJE NA ZLOČIN U MESTU BRAVNICE - UBIJEN 81 SRPSKI CIVIL, MEĐU KOJIMA I OSMORO DECE

 Prošlo je 27 tužnih godina od ratnog zločina u selu Bravnice. Tokom akcije "Maestral" tog 13. septembra 1995. svirepo je ubijen - streljanjem i spaljivanjem čak 81 srpski civil, dok je nekoliko desetina ljudi ranjeno. Ubijeno je osmoro dece, a posmrtni ostaci troje njih još uvek nisu pronađeni

Masakr u selu Bravnice predstavlja jedan od najmasovnijih zločina nad civilnim stanovništvom tokom rata u Bosni i Hercegovini. Najmlađe žrtve su imale tri i četiri godine. Ovo mesto našlo se na meti napada još 1992. godine. Tako su muslimanske snage 1. juna 1992. izvršile napad na ovo selo kada je masakrirano 16 meštana. Mnoge kuće su tada zapaljene a imovina opljačkana. Selo je više puta bilo izloženo granatiranju a u jednom od takvih napada muslimanske vojske ubijena je 01.10.1992. i devojčica Vera Novak. Imala je samo šest godina.

U sećanju mnogih Srba nikada neće izbledeti 13. septembar 1992. godine. Tada je napadnuta kolona izbeglica, civila koji su se povlačili iz Donjeg Vakufa.

Zločin su počinili pripadnici hrvatske vojske, pripadnici druge i četvrte gardijske brigade iz Republike Hrvatske koji su tog 13. septembra 1995. za vreme akcije "Maestral" presreli kolonu srpskih izbeglica iz Donjeg Vakufa, Jajca i Travnika i izvršili strahovit napad na autobuse prepune putnika. Potom su otvorili vatru iz mitraljeza, zolja i pušaka i pucali po nevinim civilima. Ubijen je 81 civili srpske nacionalnosti, među kojima i osmoro dece. Ipak, tračak nade za porodice žrtava postoji jer je ovaj slučaj pod lupom Tužilaštva BiH, ali i Tužilaštva za ratne zločine Srbije. Preživeli civili svedočili su da su im Hrvati iz Bosne prvi pritekli u pomoć i da su osudili ovaj napad i zločin.

U besomučnom napadu je ranjeno je na desetine civila i dece a mnogi su zbog zadobijenih povreda ostali trajni invalidi. Najmlađa žrtva zločina je bio Dragan Janković, star tri godine. Prema podacima objavljenim na sajtu Operativnog tima za traženje nestalih lica RS, iz tri masovne grobnice na lokalitetu "Carevo Polje" 1998. eshumirani su posmrtni ostaci 80 žrtava (58 u grobnici br.1 , 22 u grobnici br.2). Među ekshumiranim žrtvama, najbrojnije su one ubijene u Bravnicama. Ipak, posmrtni ostaci mnogih ubijenih civila iz Bravnica još nisu pronađeni i oni se vode kao nestali. Među nestalima je i troje dece. 

Eshumirani su i identifikovani posmrtni ostaci Dragana (3), Borke (6), Velibora (13) i Borislava (6) Jankovića. Brat i sestra - Aleksandar (rođ. 21.01.1992) i Vesna Petrić (rođ. 19.05.1989) zaputili su se tog kobnog 13. septembra 1995. zajedno sa članovima svoje porodice iz Donjeg Vakufa u Banjaluku. Nažalost, meci i granate su bili brži...njihovi posmrtni ostaci do danas nisu pronađeni niti identifikovani. Slična sudbina je zadesila i devojku Danijelu Janković (rođ. 10.08.1978) koja je krenula iz rodnog Travnika ali do željene adrese nikada nije stigla. Do danas nije pronađena niti identifikovana.  

U Tužilaštvu Bosne i Hercegovine formiran je predmet povodom ratnog zločina izvršenog nad osamdeset jednim civilom srpske nacionalnost u Bravnicama kod Jajca, potvrđeno je iz Tužilaštva. Na ovom slučaju Tužilaštvo BiH sarađuje sa Tužilaštvom za ratne zločine Srbije.

Marjana Zeljko imala je nepunih 15 godina kada se pred sami kraja rata sa porodicom u izbegličkoj koloni povlačila iz Donjeg Vakufa. Dok su prolazili kroz napušteno selu Bravnice u blizini Jajca, ona je prvo čula pucnjavu u daljini, a onda i rafal čiji su meci počeli pogađati u autobus i zaprežna kola.

“Ja sam tada ranjena u glavu i ruku, a imam i gelere kod srca. Moj brat je takođe tada ranjen, imao je osam godina kada se napad desio. Vidjela sam kako vojnik iz kanala puca u njega, a posljedice su takve da je danas stopostotni invalid”, kaže Zeljko i dodaje kako je nekoliko njenih komšija ostalo mrtvo na licu mesta.

Nakon toga je izgubila svest. Veliki zglobni autobus, toga jutra je krenuo iz Donjeg Vakufa prema Banjaluci. Marjana Zeljko se seća da je komšija probudio njenu porodicu u noći sa 12. na 13. septembar i da im je rekao da bježe.

“Moja majka je sa šestero maloljetne djece na zaprežnim kolima krenula ka Banjaluci”, kaže ona.

Tek nešto starija od Marjane, studentkinja prava Nadežda Janković, tada sedamnaestogodišnja devojka, heroina i danas aktivna članica Udruženja žena žrtava rata Republike Srpske, takođe je toga dana ranjena, u desnu potkolenicu, prilikom prolaska izbegličke kolone kroz selo Bravnice iz koga je u to vreme već ranije u Banjaluku odselila većina srpskog stanovništva.

“Krv i staklo je bilo sa svih strana, vrištanje i plač. Mojoj baki metak je otkinuo nogu. Iz autobusa su je iznijeli, a ja sam u polusjedećem položaju na jednoj nozi izašla iz autobusa”, istakla je hrabra Nadežda Janković. U to vreme je u Donjem Vakufu, prema sećanju sagovornica Balkanske istraživačke mreže Bosne i Hercegovine (BIRN BiH), bilo nemirno i čula se pucnjava i eksplozije granata u daljini dok su se civili i vojska povlačili. Janković je u to vreme živela sa bakom, koja je to jutro otišla po penziju i saznala za organizovani autobus za civile, da izbegnu ka Banjaluci.

“Srbobran je pao! To su riječi moje bake kada smo se u žurbi pokušavale spakovati. Uspjele smo sjesti na stepenice autobusa, čija su sva sjedeća i stojeća mjesta bila popunjena. Znate, to je onaj veliki autobus s harmonikom. Bilo je preko 100 civila u autobusu, žene i djeca i starci”, prisetila se Nadežda Janković dodajući kako je autobus krenuo u devet ujutro. Nadežda Janković rekla je da se seća vojnika u maskirnim uniformama nakon što se napad završio.

“Prolazili su tu kraj nas i smijali se, govorili da su nas dobro iskasapili. Bilo je i vojnika koji su prilazili i previjali nam rane. Ti vojnici su imali oznake HVO [Hrvatsko vijeće obrane] i šahovnicu na rukavu. Užasni su prizori bili oko mene, miris krvi i baruta. Nakon napada smjestili su nas u žutu kuću tu kraj puta, u njoj sam pronašla moju baku i legla kraj nje misleći da je mrtva. I ja sam mislila da je to moj kraj”, prisetila se ova hrabra i čestita žena koja baš nikome nije mogla predstavljati pretnju.

Preživela žrtva ovog masakra i svedok tragedije u Bravnicama je Sava Gudalo koja je prošle godine za list Ekspres prvi put progovorila o ovom stravičnom zločinu. 

– Želim da se konačno otkriju i pred sud izvedu nalagodavci i izvršitelji. Mnogo je ljudi koji su bili na licu mesta, a koji su u međuvremenu umrli i nisu dočekali pravdu. Ovo radim zbog njih i zbog moje sestre, koja je stradala tog dana – kaže Sava.

Na početku razgovora, ona naglašava da u koloni i samom autobusu nije bilo nijedne uniformisane i naoružane osobe, da je bila sastavljena od staraca, žena i nejači, te da među muškim osobama nijedna nije bila mlađa od 60 godina:

– To je golim okom bilo vidljivo svakom ko je pucao na autobus. Ispred nas, u koloni koja se kretala prema Jajcu i dalje, bilo je zaprežnih vozila i pešaka. Svi su oni bili napadnuti, bez upozorenja. Do tragedije i masakra je, pored ostalog, dovela i loša komunikacija i neobaveštenost čelnika srpskih vojnih jedinica koje su ordinirale na tom terenu, a koji civilima nisu pružili adekvatnu informaciju o kretanju neprijateljskih snaga.

– Neposredno pred polazak našeg autobusa pročulo se da su Hrvati ušli u Jajce, neki ljudi predlagali su da krenemo pešice, preko planine, ali u komandi u Oborcima ubedili su nas da je put slobodan. Komandant Čulić ćutao je sve vreme, a zamenik Savo Gnjatić insistirao je na tome da krenemo. Autobus je bio krcat, igla nije mogla da padne, na svakom mestu sedelo je po dvoje ljudi, deca u krilima odraslih, po mojoj proceni, zguralo se tu više od stotinu ljudi – priča Sava.

Rafali na putu

Ta je okolnost, ističe, uveliko doprinela tome da ulete u zasedu. Naime, nekoliko stotina metara od mesta na kome su napadnuti primetili su ljude koji dolaze iz suprotnog smera, a koji su vozaču autobusa mahali i signalizirali da se vrati. On je to, međutim, protumačio kao njihov poziv da se zaustavi i primi ih kao putnike. A pošto u dupke punom autobusu više nije bilo mesta, nastavio je put. 

– Uskoro smo se našli na jednoj čistini i poslednje što sam kroz prozor videla pre nego što će nas zasuti kiša metaka bilo je telo dečaka koji je ležao kraj puta. Počelo je da pršti na sve strane, kao da po autobusu pada težak grad, začuli su se krici ranjenih i vriska dece. Osetila sam da mi nešto toplo obliva nogu, pogledala sam dole i shvatila da sam ranjena. Moja sestra Mira, koja me je nekoliko kilometara pre toga zamolila da zamenimo mesta, samo je kratko jauknula. Okrenula sam se i videla njenu klonulu glavu, sa ranom od metka. Zgrabila sam njenu ćerku i pogurala je ka izlazu, ali nismo uspele da prođemo jer je autobus bio zakrčen telima poginulih i ranjenih – priča Sava.

Izvor: Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX vijeku - "Masovni zločini nad Srbima 1992-1995"