SESTRE DAMJANOVIĆ SILOVANE PA UBIJENE SA MAJKOM - VRISCI NESREĆNIH ŽENA SU ODJEKIVALI ŠUMOM

Žrtve islamskog terora: Staka Damjanović i njene dve kćeri Radenka i Ranka Damjanović

Muslimanske oružane snage su tokom napada na prostor opštine Ilijaš od maja 1992. sve do jeseni 1995. ubile preko 1200 Srba, među kojima je i 32-oje dece. Preko stotinu mališana zadobilo teške i teže povrede. Čitav kraj je etnički očišćen od srpskog stanovništva, porušene su i oštećene sve pravoslavne crkve, demolirani su spomenici kulture a devastirana su i pravoslavna groblja. Žene su tokom rata zverski mučene i silovane a na prostoru od Visokog do Breze postojali su i logori gde su zatvarani, zlostavljani i ubijani srpski civili.

Muslimanski vojnici koji su počinili zločine nad srpskim stanovništvom i danas žive mirnim životom u Ilijašu, Visokom i Brezi. Za monstruozne zločine trideset godina ih niko ne tereti, oni žive u slobodi, mnogi su i nagrađeni za svoja zlodela dok porodice ubijenih Srba životare u očajanju suočeni sa vlastitim strahovima i traumama. Upravo Ilijaš, Visoko, Goražde i druga mesta su danas glavni centri kriminala i učestalih ubistava. Nema sedmice da nas ne iznenadi vest o nekom aktu nasilja u ovim mestima a stopa kriminaliteta je veoma, veoma visoka. Sve je to posledica nerada Suda i Tužilaštva BiH koji su dozvolili muslimanskim zločincima da uživaju sva prava i privilegije ovog društva umesto da odgovaraju za počinjena zla.  

Oni koji su 1992. silovali srpske žene i devojčice, koji su ubijali srpsku decu i spaljivali nepokretne starce, danas isto to čine svojim ženama, svojoj deci, svojim komšijama. Onaj ko je 1992. zaklao Jadranku, Radojku i Draganu opasnost je i za Ajšu, Muniru, Sebiju. 

Pred Sudom BiH se trenutno vodi sudski postupak protiv muslimanskih vojnika tj. bivših pripadnika Teritorijalne odbrane i aktivnog i rezervnog sastava policije takozvane RBiH optuženim za stravične zločine nad srpskim civilima na području Čemerna, opština Ilijaš, tokom 1992. godine.

Ovo područje bilo je od početka maja 1992. redovno izložena granatiranju od strane muslimanskih snaga iz sela oko Ilijaša, te Breze i Visokog. Na meti zločinaca bili su civilni objekti, a na čitavom području opštine Ilijaš ubijeno je i ranjeno stotine srpskih civila. Nakon artiljerijskih napada muslimanski vojnici su 10. juna 1992. iznenada napali srpska sela i zaseoke na Čemernom i počinili pravi pokolj. Ono što su doživeli meštani ovog malog mesta podno Ilijaša, nije viđeno ni u najstrašnijim horor filmovima. Čak 32-oje mučenika okončalo je svoje živote na najstrašnije i najsvirepije načine, koje ljudski um ne može ni zamisliti! Među ubijenima je bilo deset žena a stradali su civili svih starosnih dobi. Najmlađa žrtva je imala petnaest ipo godina, a najstarija je bio slabovidi i teško pokretni starac Novo Ćetković od 82 godine. Posebno je interesantna činjenica da nijedna žrtva nije ubijena isključivo i samo metkom, već su doslovno svi mučeni pa masakrirani. Žene su zlostavljane i silovane pa tek onda pobijene ili zapaljene. Osmoro civila je obezglavljeno, uključujući i dve žene. Strašnu sudbinu doživela je i Slavojka Bunjevac, trudnica koja je sa nestrpljenjem čekala dan da njeno dete ugleda svetlost dana i da uživa u svim čarima koje roditeljstvo nosi. Nisu joj zveri dozvolile. Ubili su je na najsvirepiji način zajedno sa suprugom. 

Neverovatno tešku sudbinu je doživela i porodica Damjanović: Staka i njene dve kćeri Radenka i Ranka. Sve tri su zarobljene, okrutno mučene pa višestruko silovane i zaklane. Zversko mučenje srpskih devojaka opisao je preživeli svedok Petar Rašević koji je skriven posmatrao krvavi pir muslimana ispričao kako su muslimanski vojnici zarobili sestre Damjanović sa majkom u štali, te se iživljavali se nad njima: Selo je bilo opkoljeno sa svih strana, ja sam probudio Damjanoviće ali niko nije uspio da pobjegne. Oni su odmah sve pobili i počeli paliti. Ubijali su djecu, koga su stigli. Ja sam slučajno izbjegao..ne znam ni sam kako sam se spasao. Jadranka i Ranka Damjanović su ustale, bile su tu sa majkom ali muslimani su stigli već. Zapalili su prvo moju kuću pa krenuli na njihovu..ja sam pobjegao, sakrio se i vidio sam kad su ih izveli pred tu štali i silovali oba dvije i majka im je bila tu. Bilo je jedno deset muslimanskih vojnika..Nek im je na sramotu, to životinje ne bi uradile.. Jedan bi je držao za kosu, a ostali bi silovali, iživljavali su se.. Zdravku Damjanoviću su bile izvađene oči, po livadi su bili tragovi prosutog mozga, na nekim telima je oštrim predmetom izrezan krst, dok je Novo Ćetković bio toliko unakažen da smo ga prepoznali samo po odeći – pričao Rašević prisećajući se da su pronašli živu, ali teško ranjenu, devojčicu Branku Trifković, dok je njen prezimenjak Rajko, koji je imao samo 16 godina, ležao izrešetan, kao i njegovi roditelji, otac Milenko i majka Janja.

Veliborka Trifković, imala je tu sreću da se sakrije u jednu pećinu zajedno sa svojom decom, ali njen muž je tada masakriran. Ona je svedočila i pred sudom BiH: " Ja sam 9. juna 1992. godine došla u posjetu svojim roditeljima u selo Čemerno. Napad je počeo u ranim jutarnjim časovima narednog dana. Јa sam čula pucanje. Već su počeli da pale. Čuju se goveda, ovce, djeca, žene. Sve se čuje, jauci, krikovi. Čula sam kad je rečeno - `Nemoj, kume, molim te`, a kum Milenku bio je Nusret Bešlija." Trifkovićeva je navela da je videla masakrirana tela dve sestre koje su bile silovane. Nesrećne žene su bile nage, s pocepanom odećom i brojnim ranama po telu. I druge žene su bile silovane, a civili su ubijeni krampom.

Vaso Elez rekao je na jednoj od komemoracija prethodnih godina da zločin u Čemernu predstavlja jedan od najtežih zločina nad žrtvama srpske nacionalnosti na području Ilijaša i okolice. - Za normalnog čovjeka to su potpuno nepojmljive stvari. Teško je shvatiti da netko uđe među nenaoružane civile da ih kolje, da im otkida dijelove tijela, muči i mrcvari, a to su radili, kazao je Elez. Navodi da su žene, pored toga što su svoj život okončale na tako strašan način, prije smrti doživjele i najveće poniženje – silovane su. - Srpska sela se nisu nadala tome od susjeda muslimana, da će ih ljudi koje su poznavali napasti s tolikom mržnjom i raditi sve što su uradili. Ako je netko pokušao pobjeći ubili su ga pucajući u leđa, a ako su ga uhvatili onda bi jadni čovjek još gore prošao. Sve žene bilo koje starosti bile su prvo silovane, pa onda ubijene, rekao je Elez.

Branko Trifković, jedan od preživelih, koji je u vreme kada je izvršen zločin imao 22 godine, istakao je da su mu ovde ubijeni otac, majka, brat, tetka, njena dva sina i nevesta kojoj su odsekli glavu.

- Igrom slučaja ostao sam živ, jer sam nakon ranjavanja uspio pobjeći u stijene, gdje sam se sakrio - priseća se Trifković. On navodi da je potom pobegao do mesta Okruglica, gde je previjen, a zatim se vratio u selo koje je bilo spaljeno, a žitelji poubijani.

Trifković svedoči da su neki seljani bili zaklani, neki masakrirani ili zapaljeni, dok su se na nekima vojnici takozvane armije BiH iživljavali nakon čega su ih ubili. On navodi da je video unakažene leševe - bez očiju, prstiju i drugih delova tela i dodao da se zna ko je počinio zločin, ali, nažalost, do danas niko nije odgovarao.

Preživeli svedoci su ispričali kako su kuknjava i zapomaganja zarobljenih srpskih civila čuli kilometrima, čak do susednih sela. Vrisci silovanih žena odjekivali su satima a mnogi preživeli Srbi te strahote ne mogu zaboraviti ni danas!

"To šta su oni radili, to samo bolestan um može počiniti tako nešto. Silovali su mlade djevojke, tukli ih. Čupali nokte, vadili oči ljudima. Jednog čovjeka streljali, zaklali nožem po vratu, nevjestu mu isto ubili, prije toga je na muke strašne stavili. Trudnicu jednu su mrcvarili sat vremena pa je krampom zaklali, dijete iz utrobe da izvade..." - ispričala je jedna uplakana žena na komemoraciji žrtvama u Čemernom pre nekoliko godina.  

Nevenka Bunjevac, kojoj je strdala kompletna muževa porodica, seća se da joj je tog dana ubijena jetrva Slavojka Bunjevac koja je bila trudna šesti mesec i njen muž.

- Njihov sedmogodišnji sin, tada je bio kod tetke i tako ostao živ - naglasila je ona i dodala da je dječaka usvojila jedna porodica u Srbiji i da on još ne smije da dođe na Čemerno gdje su mu ubijeni majka, otac, djed i stričevi. Ona naglašava da je tog dana ubijeno sedam članova porodice Bunjevac na najsvirepiji način - zaklani su i bacani u grobnicu. Tužilaštvo BiH optužilo je Džemala Hadžića, Teufika Turudića, Džemala Smolu, Senada, Harisa i Benjamina Sikiru, Enesa Duraka, Mirsada, Nusreta i Mirzeta Bešliju, te Hamdiju Spahića da su krajem maja i u prvoj polovini juna 1992. godine, zajedno s drugim njima poznatim licima, svesno i voljno učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu u selu Čemerno.

Prema navodima optužnice, Hadžić je u to vreme bio komandant Prvog odreda "Sretno" Teritorijalne odbrane /TO/ Breza, kojem su bili potčinjeni pripadnici Prve i Druge čete TO-a Kakanj, prenosi Birn.

Turudić je, prema optužnici, obavljao funkciju komandira Druge čete TO-a Kakanj, dok su Smolo, Senad, Benjamin i Haris Sikira bili pripadnici drugog voda te čete.

Tužilaštvo BiH tereti Duraka, kao aktivnog policajca i rukovodioca pripadnika aktivnog i rezervnog sastava Stanice javne bezbednosti Ilijaš, čiji je pripadnik bio i Spahić, dok je Mirsad Bešlija optužen kao komandir čete TO Korita, koja je pripadala TO-u Ilijaš, a čiji su pripadnici bili i Nusret i Mirzet Bešlija.

Optužnica ih tereti da su 10. juna 1992. godine izvršili napad na selo Čemerno, pucanjem, bacanjem bombi, mučenjima, paljenjem pokretne i nepokretne imovine, što je dovelo do smrti 32 lica srpske nacionalnosti oba pola, među kojima je najmlađa žrtva imala 16, a najstarija više od 80 godina. Ubijeno je i 10 žena.

Optužen je i Nehru Ganić u svojstvu komandanta Opštinskog štaba TO Breza, koji se tereti da, iako je znao ili mogao znati da njegovi podređeni spremaju izvršenje napada na Čemerno, nije sprečio ovo krivično delo, odnosno nije kaznio izvršioce.

Porodice ubijenih Srba sve više sumnjaju u pravdu i smatraju da  suđenje podseća na farsu. 

Muslimanski vojnici koji su organizovali, predvodili i učestvovali u zločinu u Čemernom ali i u drugim selima slave se kao heroji i junaci. Mnogi su nagrađeni ordenjem i obavljaju važne državne funkcije. Masovna silovanja Srpkinja smatraju se sastavnim delom "časne odbrane muslimanske Bosne" a tamošnja deca se od najranijeg uzrasta uče pogrešnom sistemu vrednosti i mržnji od toga  da se slave i veličaju zločinci a da se svirepi zločini nad Srbima opravdavaju i prihvataju kao junačka dela. Zbog toga je i nažalost maloletnička delikvencija u sve većem porastu.