Paljenjem sveća u crkvama u manastirima širom zemlje kao i spuštanjem venaca u Drinu, Vrbas i Savu građani Republike Srpske danas odaju počast i najmlađim stradalnicima rata - deci koja su monstruzno ubijena, poginula, stradala i nestala u periodu od 1992. do 1995. godine i to samo zato što su pripadala srpskom narodu i ispovedala pravoslavnu veru. Građani i delegacije bi u toku dana trebale da polože i venac na Spomen obeležje u dvorištu Osnovne škole "Sveti Sava" u Istočnom Sarajevu koje je podignuto u znak sećanja na ubijenu, stradalu i nestalu decu sa ovog područja za vreme muslimanske agresije.
Podsećamo, muslimanska vojska vođena bezumnom željom o stvaranju "islamske države na Balkanu" i uništenjem svega što je srpsko ubijala je bez milosti sve pred sobom - žene, decu, nemoćne, stare, bolesne, zarobljene. Sa željom da zaštite nejač i zaustave, spreče genocid i odbrane svoje domove i ognjišta, brojni stanovnici uzimaju puške u ruke i stvaraju Vojsku Republike Srpske. Na ovim temeljima izgrađena je Republika Srpska koja počiva na plemenitim i humanim ciljevima.
U Bosni i Hercegovini postojalo je 546 logora za Srbe, od čega 124 u glavnom gradu Sarajevu. Tu su vršena mučenja, zlostavljanja i svirepa ubistva srpskih zarobljenika a mnoge žene i devojčice su silovane i zlostavljane.
Danas se prisećamo najmanje 883-oje dece, dečaka i devojčica, maloletnika koji su ubijeni tokom brutalne agresije na području današnje Bosne i Hercegovine. Ova deca su ubijena kao žrtve jednog zločinačkog režima čiji je ideolog bio Alija Izetbegović. Ubijana su deca svih uzrasta, od tek rođenih beba do onih na pragu punoletstva. Ubijani su u svojim kućama i stanovima, u školama, na dečijim igralištima, na ulicama i u logorima. Iako su najbrojnije žrtve bili Srbi koji su i bili glavna meta napada neprijatelja, treba naglasiti da su tokom agresije na Republiku Srpsku stradala i deca različitih nacionalnosti - hrvatske, bošnjačke, muslimanske, ukrajinske, romske, mađarske, jugoslovenske...neka deca su bila iz mešovitih brakova a roditelji pojedine dece se nisu nacionalno opredeljivali. Tako na primer kada je bošnjačka vojska granatirala Doboj i Teslić ginula su deca i srpske i bošnjačke i hrvatske nacionalnosti.
Mnoga deca su mučena i masakrirana a isto tako mnogo njih je poginulo tokom granatiranja i snajperskog delovanja po civilnim ciljevima što je bila glavna taktika muslimanske tzv. Armije BiH. Osim ubijenih, trebamo se danas setiti i preko 3000 ranjene, zlostavljane i mučene dece koja su prošla torture i traume tokom muslimanske agresije.
USKORO MUZEJ POSVEĆEN UBIJENOJ I STRADALOJ DECI REPUBLIKE SRPSKE
Građani Republike Srpske odlučni su da ne zaborave sva dešavanja tokom poslednjeg rata a jedan od načina je upravo odavanje počasti najmlađim žrtvama. Uskoro bi u Republici Srpskoj mogla biti otvorena i spomen-soba, spomen-muzej posvećen ubijenoj i stradaloj deci Republike Srpske gde bi bile postavljene fotografije najmlađih stradalnika, te ispovesti majki koje su ostale bez svoje dece ali i podaci i traumatične izjave sve one dece koja su preživela a koja su tokom agresije ranjena, zlostavljana i silovana. Svakog 9. januara trebalo bi se obeležavati sećanje na ubijenu decu u ovom muzeju koji će (nadamo se što pre) institucije Republike Srpske otvoriti. U tom objektu memorijalnog i edukativnog karaktera biće održavani školski časovi za učenike osnovnih i srednjih škola kako bi se omladina od najranijeg uzrasta upoznala sa istorijskim činjenicama i razlozima koji su doveli do stvaranja Republike Srpske. Pozivamo vlasti Republike Srpske da pokrenu ovu ideju i sprovedu je u delo zarad budućih pokolenja, zarad istine i opstanka!
VAPAJI MAJKI I OČEVA KOJE NIKO NE ČUJE
U znak sećanja na najmlađe žrtve izdvojili smo nekoliko izjava koje su roditelji ubijene srpske dece godinama unazad davali medijima.
“Bio je 28. decembar 1992, rano jutro. Čulo se da puca i odmah smo se razbudili. Zagrljeni u kući, nas šestoro, mislili smo da će se naši "održati". A onda su granate počele da padaju sve bliže, a rafali su štektali oko našeg zida. Nogom su muslimani onda provalili vrata i ušli. NJih trojica. Dvojica crnih, Arapi, i jedan odavdje "naš" musliman. Imali su oko glava ono nešto na arapskom....Oca mi i majku gurnuli u jednu sobu, a sin Janko je sam pobegao... Mirjana i ja ostale smo ispred njih. Imala je devet godina, kada su je uvukli u kuhinju. Dozivala me je kratko: majko, majko.... Posle tog prvog Arapina ušao je drugi, pa treći. Nisam je više čula. Valjda se dete onesvestilo... Onda je odjeknuo rafal i znala sam da su je ubili. U mene su takođe ispucali rafal, ali eto, ja živa. Šest meseci su me lečili na VMA.” Rada Dragičević, majka silovane i ubijene devojčice Mirjane /9/ iz Ilijaša
"U selu su zatekli civile i ubili koga su stigli, a selo su opljačkali i zapalili i ono još nije obnovljeno. Za zločine nad Srbima i našom djecom niko ne odgovara. Hoće li iko odgovarati za ubistvo moje maloljetne kćerke i ostalih civila iz Loznice i drugih sela ovog kraja koje su muslimani poubijali na razne načine. Ubili su mi muža, ćerku, brata, pet sestrića i mnogo rođaka. Kome je i šta mogla da skrivi moja sedamnaestogodišnja kćerka Verica, koju su Naser Orić i njegovi vojnici ubili na našem kućnom pragu, a poslije toga opljačkali i zapalili naš dom?" Živana Filipović, majka ubijene devojčice Verice /16/ iz Bratunca
„Tog jutra izgubio sam suprugu i dvije djevojčice. Jedna je imala 12, a druga četiri godine. U Serdare to jutro nisam ni otišao. Nisam ni išao nikada da ih identifikujem. Jednostavno nisam mogao. Nisam imao dovoljno hrabrosti, dodavši da samo želi da počinioci masakra u Serdarima budu privedeni pravdi i kažnjeni.“ Simo Tepić, otac dve ubijene devojčice - Snježane /4/ i Slobodanke /12/ iz Kotor-Varoši
„Ubili su mi djete od nepunih pet godina. Bio je u kuhinji kada je na balkon pala granata. Svake godine ista priča. Niko nije odgovarao. Niko se na to ne osvrće. Zar naša djeca manje vrijede od bošnjačke? Ostala sam bez svog mezimčeta i voljenog supruga. Sama. Baš sama Osim ova dva groba nikog više nemam. Dođem, isplačem se, ispričam se, izljubim spomenik kao da su živi. I niotkud utehe. Samo ranu povređujem. Nikad me niko nije pitao ni kako je moje čedo nastradalo, ne bi li neko bio procesuiran.“ Ljubinka Gajić, majka ubijenog četvorogodišnjeg dečaka Vladimira iz Bratunca
„16. januara 1993. Muslimani su napali naša sela i Skelane i počeli sa masovnim ubijanjem civila. Moj stariji sin Slaviša koji je imao samo 14 godina potrpao nas je sve u kola i krenuo da nas preveze za Bajinu Baštu. U kolima smo bili moja tri sina i ja, ali i troje dece od mojih komšija. Najmlađi sin Aco bio je u rukama te moje komšinice koja se sedela pozadi. Kada smo stigli do stanice milicije, muslimani su otvorili vatru i iz snajpera počeli da pucaju po nama. Moj sin Slaviša koji je vozio tada je pogođen i nogu i nismo mogli dalje pa smo morali izaći. Tada je jedan snajeperski metak prošao pored moje glave i pogodio mog najmlađeg sina Acu. Uzela sam ga u naručje i ušli smo u obližnju kafanu. Bio je mrtav. Onda smo primetili da Radislava nema. Ležao je pored kola. I njega su muslimanski snajperisti pogodili u vrat. Bio je teško ranjen i odveli smo ga na VMA u Beograd. Tamo je ležao pola godine i na kraju preminuo“ Milica Dimitrijević, majka dva ubijena dečaka - Aleksandra /4/ i Radisava /12/ u Skelanima kod Srebrenice
“Ostala sam trudna sa Bojanom i radila sam sve do marta 1992. godine kada sam otišla na trudničko bolovanje. Kao da se to ne dešava meni. Izgubiš osjećaj za vrijeme i prostor. Izgubiš predstavu gdje si. Najbolnije mi je bilo, to je vjerovatno bio taj grč...pa i bebe osjećaju strah i sve. Taj posljednji naš rastanak bio je...jedva sam živa ostala. Nije mi javljeno za sahranu. Samo je stigao telegram da je beba sahranjena i da ću naknadno dobiti račun. Ovdje je bilo ratno stanje, do Banjaluke se ne može. Nismo mogli otići da sahranimo svoje dijete (..). Ne daju ti da odeš i doneseš svoje dijete i da ga sahraniš. Onda moraš sjesti i sam sa sobom popričati, da zadržiš koliko - toliko zdrav razum (..). To nije bila jedina tragedija. Naš vjenčani kum je poginuo 19. juna na Koridoru. Nisam još ni izašla iz babina i to je bio još jedan, dodatni šok. Kao da je Bog želio da mi produži tu moju agoniju, tu moju muku. To je bilo još jedno iskušenje jer sam našeg kuma voljela kao brata. Zatim je brat i drugi put ranjen, kroz obje noge. U jednom danu 1994. sahranili smo i njega i djevera. U jednom danu moj brat sahranjuje svog brata, ja sahranjujem svog brata. U Jajcu je 1995. poginuo i sin moga brata, kada je autobus pogodila granata. On je bio u vojnoj školi. Sva ta dešavanja su me pogađala. Da ne pričam o školskim drugovima, prijateljima, komšijama i tako dalje. Cijeli rat nisam mogla na duže od dva mjeseca skinuti crninu sa sebe, to je ubijalo i mene i sve oko mene. Ai tako se nizalo.” Željka Tubić, majka najmlađe žrtve Bojana u Prijedoru
“ Iako smo bili Muslimani, to nije spriječilo pripadnike našeg naroda iz Maglaja i Tešnja da dan i noć granatiraju Doboj a znali su da tu ima mnogo civila. Najviše muslimana u Doboju je i poginulo od granata koje je vojska Alije Izetbegovića ispaljivala na grad. Gađali su dječija igrališta, zgrade, kuće, vrtiće…za mene je najveći krivac Aliija Izetbegović. Nas su Srbi čuvali, svi smo ginuli, svi smo bili u jednom skloništu.” Hajra, majka stradalog dečaka u Doboju.
Коментари
Постави коментар