Sigurno je većina ljudi čula za Oskara Šindlera, nemačkog preduzetnika i industrijalca, jednog od najpoznatijih "pravednika među narodima" koji je zaslužan za spasavanje više od 1200 Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Njegovu priču je šira javnost upoznala putem romana iz 1982. godine "Šindlerova barka" i filma iz 1993. godine "Šindlerova lista". Moramo istaći da je i u poslednjem odbrambeno-otadžbinskom ratu u Bosni i Hercegovini (1992-1995) bilo podosta "Šindlera" koji su u najtežim danima rata pokazali ljudskost i spasili veliki broj srpskih civila. U Goraždu je tako naspram velike većina muslimanskih vojnika koji su počinili zločine nad srpskim stanovništvom, bilo i hrabrih pojedinaca - časnih Muslimana koji su žrtvovali vlastite živote i spašavali srpsku nejač. Među njima je i Muniba H., Muslimanka koja se istakla dobrotom i čovečnošću, koja je spasila veliki broj srpskih porodica, skrivala ih u svojoj kući, hranila i pojila a potom prebacivala na sigurnu teritoriju. Zbog svoje dobrote platila je veliku cenu i ostala bez sina i imovine, ali zato njeno ime i dela ostaja za večnost a svim budućim pokolenjima za primer.
Humana dela ove dobrodušne žene od zaborava je otrgao čuveni književnik Dušan Zurovac u svojoj knjizi "626 dana u Vojnom zatvoru u Goraždu" zahvaljujući ispovestima Srba koji su bili zatočeni u muslimanskim logorima.
Ako se širom čitavog Balkana traži grad koji je prošao kroz najteže, ljudskom umu nezamislive muke, čije su stanovnike zločinci masovno istrebljivali, a žene silovali i podvrgavali najvećem poniženju, ako tražimo grad kojem su ubili dušu i pretvorili ga u sablasnu pustoš, onda je jedan od njih svakako i Goražde. Teror i genocid u Goraždu je svojom okrutnošču najbolje oslikao fašističke, zločinačke ciljeve režima Alije Izetbegovića i ideje o stvaranju čiste "muslimanske države Bosne i Hercegovine" gde ne bi bilo mesta ni za pripadnike drugih vera i nacija, ali ni za one koji drugačije misle.
Goražde gotovo tri decenije nosi epitet "grada logora" i "grada ratnih zločinaca" a upravo zbog stravičnih zločina koje su nad srpskim stanovništvom počinili pripadnici muslimanske tzv. Armije BiH. Počevši od aprila 1992. pa sve do kraja 1995. na području ovog grada zverski je ubijeno blizu osam stotina građana srpske nacionalnosti, starosti od dve do 94 godine. Na području Goražda je prema podacima Republičkog centra za istraživanje rata i ratnih zločina postojalo čak 19 logora za Srbe, dok je na području Gornjeg Podrinja bilo ukupno 33 logora gde su vršena prisilna zatvaranja, mučenja, silovanja, zlostavljanja i ubistva Srba. U kampanji etničkog čišćenja spaljena su gotovo sva srpska sela, uništene su i oskrnavljene brojne pravoslavne crkve, groblja i kulturni objekti. Iz grada je proterano gotovo celokupno srpsko stanovništvo. Stotine srpskih žena i devojčica je silovano i zlostavljano na području Gornjeg Podrinja što tokom napada na srpska sela, što po zloglasnim logorima i kazamatima. Masovna silovanja su tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995) bila redovna pojava kod muslimanskih vojnika, pripadnika tzv. Armije BiH i korišćena su kao sredstvo etničkog čišćenja i ratnog zločina još u samo proleće 1992. godine. U poslednjem ratu vojska bosanskih muslimana, tzv. Armija BiH primenjivala je etničko čišćenje kroz masovna silovanja žena i devojčica u Bosni i Hercegovini. Masovna silovanja Srpkinja imala su za cilj nacionalno i versko poniženje žene, a vrlo često i političko poniženje. Silovanje žena predstavljalo je sa jedne strane podcenjivanje žene kao ličnosti a sa druge strane, oružana snaga sa kojom su raspolagali bosanski muslimani tamo gde su bili većina, doprinosila je i njihovoj moći i uverenju, da sa svojim protivnicima i žrtvama mogu raditi šta god požele.
Iz Goražda su upravo kretali i svi napadi na susedne opštine pa je tokom agresije na području Gornjeg Podrinja ubijeno čak 2280 Srba. Srpski civili su spaljivani živi po kućama, ali su i streljani i likvidirani po logorima, ili su vezani pa bacani u reku Drinu gde su mnogi ispustili dušu u najtežim mukama.
Građani Goražda srpske nacionalnosti koji su nakon progona ostali rasuti po svetu, i dan danas pominju ime muslimanke / Bošnjakinje Munibe H. koja je u tim vremenima zla bila i ostala čovek. Članovi ove porodice su, svedoče preživeli Srbi, i pre rata negovali dobre, komšijske odnose sa Srbima - slavile su komšije skupa Božiće i Bajrame, obeležavali sve zajedničke praznike i značajne datume, išli jedni drugima na venčanja i proslave a skupa su obeležavali i one teške i tužne trenutke gde su jedni drugima bili velika podrška. Najmanje se tu gledalo ko je kakve nacije i vere - ljudi su se vrednovali po tome ko je kakav čovek. Članovi ove porodice su imali prijatelje među svim narodima i prema svakom čoveku i ljudskom biću su imali poštovanja baš kao što su i njih svi drugi voleli, poštovali i obožavali. Dobra i poštena Muniba svoju dobrotu prenela je i na svoju decu, učila ih da budu dobri i časni ljudi baš kako su i nju učili i vaspitavali njeni roditelji. Beše to porodica za primer, čestita, skromna i vredna od koje se moglo mnogo toga naučiti!
A onda izbi nesrećni rat i sve krene po zlu. Zlokobna propaganda Alije Izetbegovića iz Sarajeva se širila brzinom svetlosti po svim bošnjačkim naseljima i uspela da pomuti um većini običnog sveta i okrene ih protiv komšija Srba. Poverovali su brojni Bošnjaci tim suludim, besmislenim idejama da može postojati čista muslimanska država a da su Srbi i Hrvati glavna pretnja ostvarenju toga plana. U Goraždu se tako već u aprilu 1992. formiraju prvi logori za Srbe a srpski narod biva izložen teškom genocidu.
Iako su prve srpske žrtve pale još u aprilu 1992. rat je u ovom gradu počeo 4. maja 1992. kada ujedno počinje organizovano ubijanje i zlostavljanje srpskog stanovništva. Pogrešno je reći da je u Goraždu vođen ravnopravan rat između dve strane. Naprotiv tog maja 1992. jedna (bošnjačka) strana je ubijala, a druga (srpska) je ubijana. Istovremeno, muslimanske snage su od 41-og sela gde su živeli Srbi, popalili čak 40. Ostalo je čitavo samo selo Šašići koje je pretvoreno u logor gde su mučeni, zlostavljani i ubijani srpski civili. Osim Srba, tešku sudbinu su doživeli i ljudi iz mešanih brakova i brojni Muslimani koji su stali u odbranu svojih komšija oštro se suprotstavivši zločinačkom Alijinom režimu.
Iako je, nažalost, velika većina Bošnjaka iz Goražda dala svoj doprinos agresiji i genocidu i okrenula se protiv dojučerašnjih komšija, bilo je i ljudi koji su odbili da uzmu oružje u ruke i ubijaju svoje dojučerašnje sugrađane Srbe zbog čega su prozvani "izdajicama" i "četnicima". Njihova krivica bila je što su i u najtežim danima ostali ljudi.
Među njima je upravo i Muniba koja je zbog svoje dobrote i humanih dela pokazanih u ratu preživela brojna šikaniranja i torture da bi joj potom bio ubijen i sin. Muniba nije mogla da gleda kako neki tamo zlikovci odvode njene komšije Srbe na klanja, streljanja i silovanja, već je dala sve od sebe da pomogne unesrećenom narodu pa je tako u svom domu skrivala brojne srpske porodice iz Goražda. Kako bi ko uspeo da se izvuče iz goraždanskog pakla bežao bi pravo u Munibinu kuću gde ih je ona zbrinjavala: hranila je i pojila srpsku decu i civile, davala im odeću i smeštaj a potom ih oblačila u dimije da ih ne bi zlikovci i snajperisti prepoznali. Tako obučene Muniba ih je izvlačila preko groblja u Kolijevkama prema Čajniču. Zahvaljujući ovoj divnoj ženi i prečistoj duši, veliki broj Srba ostao je u životu. Spašeni su teške sudbine koja im je bila namenjena i nastavili su svoje živote u miru. Spašena su tako i brojna buduća pokolenja budući da su svi ti preživeli Srbi zasnovali svoje porodice i produžili svoje loze što ne bi bilo moguće da su ostali u kandžama alijinih zlotvora.
I ko zna koliko bi srpskih porodica bilo spašeno još da zlikovci nisu otkrili Munibu. Uz pogrdne reči nazivajući je "četnikušom i izdajicom" bošnjački vojni vrh naredio je da je pronađu i uhapse. "Kako se Muniba samo usudila da spašava srpsku decu, žene, starce i civile kada je "hrabra" armija Bosne i Hercegovine sve trebala da ih istrebi, pokolje, siluje i ubije?!" - pitali su gospodari života i smrti, borci muslimanskearmije kipteći od besa.
Muniba ni u tim najcrnjim danima rata nije mislila na sebe već je rizikovala svoj život samo da pomogne ljudima i spasi nedužne. Uspela je da pobegne u poslednji čas sa porodicom i izbegne u Sarajevo ali i tamo su joj zlotvori ubili sina. Nisu joj oprostili što je bila i ostala čovek, što je spašavala ljude već su je žestoko kaznili za ceo život.
Dušan Zurovac u svojoj knjizi "626 dana u Vojnom zatvoru u Goraždu" navodi: " Naravno bilo je i muslimana koji su nastojali da pomognu Srbima. Preživjeli ističu Munibu H. koja je nesretne Srbe oblačila u dimije i izvlačila ih preko groblja u Kolijevkama, prema Čajniču. Kada su ovu časnu ženu muslimani otkrili morala je da bježi u Sarajevo ali su je i tamo stigli i ubili joj sina."
Muniba je simbol hrabrosti i junaštva, žena velikog srca čije ime i danas simboliše dobrotu i uliva nadu ljudima u neku bolju budućnost bez mržnje i zla. U Goraždu je bilo vrlo malo ljudi poput Munibe koji su bili spremni da pomognu ugroženima, da im pruže ruku i rizikuju sopstvene živote. O njima se danas ne govori, oni nisu poželjna tema u bošnjačkim medijima koji neprestano šire mržnju i prizivaju neke nove ratove i sukobe.
Sa druge strane Bošnjaci Goražda, oni koji su činili zločine ali i oni koji su ćutali dok su im komšije odvođene, zatvarane i ubijane trajno nose pečat na sebi, na svom imenu a budućim pokolenjima ostavili su u amanet sve počinjene zločine ali večnu bruku i sramotu. Više i ne čudi činjenica da su u Goraždu glavni počinioci svih oblika nasilja upravo veterani bošnjačke "Armije BiH". Oni koji su mučili i ubijali Srbe po logorima u Goraždu, oni koji su silovali srpske žene i devojčice, danas, nažalost to isto rade svojim ženama, svojoj deci, svojim komšijama...a saučesnici u svemu tome su im Sud i Tužilaštvo BIH koji zločince iz Goražda nikada nisu procesuirali i osudili zbog stravičnih zločina nad srpskim stanovništvom već su ih pustili da uživaju u slobodi ugrozivši tako bezbednost svim ostalim građanima.
Tačno je da ne postoji kolektivna krivica, ali postoji kolekvna odgovornost. Glorifikacija ratnih zločinaca, pravdanje i veličanje monstruoznih zločina,poput ubijanja dece, silovanja, mučenja i predstavljanje istih kao nekakvih "herojskih akcija" neće doneti nikome ništa dobro. To samo doprinosi dubljim etničkim podelama, jačanju mržnje i stereotipa, novim sukobima. U Goraždu i danas među bošnjačkim stanovništvom vlada aktivan zavet ćutanja kada je reč o stravičnim ratnim zločinima a stravični masakri nad decom i civilnim stanovništvom u Goraždu se i danas predstavljaju i obeležavaju kao "oslobodilačke akcije". Na pitanje od koga su oslobađali čista srpska sela i zašto su ubijali civile i nemoćne starce, oni nemaju odgovor. Pognu glavu i zaćute...
Samo ocemo istinu
ОдговориИзбриши