BIJELJINA: PRE 31-U GODINU FORMIRAN ZLOGLASNI LOGOR ZA SRBE U TEOČAKU - UBISTVA, MUČENJA I SILOVANJA BEZ KAZNE!

 

Nakon što su 31. marta 1992. muslimanske paravojne formacije pokušale da osvoje Bijeljinu a srpsko stanovništvo porobe, proteraju i istrebe, ekstremisti se nisu zaustavili u svojim suludim, bezumnim idejama i namerama. Podsećamo, još 1991. godine u Bijeljini su se pojavili prvi znaci koji su najavljivali pakao srpskom narodu, na šta je podsetio predsednik Udruženja Garda Panteri Petar Cvijetinović ukazavši kako su se već 1991. godine pojavili leci o tome kako patriotska lika želi zauzeti i osvojiti Bijeljinu, te da su uveliko trajale tajne obuke. 

Bijeljina je jedan od prvih gradova gde su izbili ratni sukobi u Bosni i Hercegovini. Ovde je rat počeo daleko ranije u odnosu na druga mesta. A počeo je baš kao i svuda srpskim žrtvama. Risto Stevanović, ugledni građanin Bijeljine, ubijen je 1. arpila 1992. godine na putu za kasarnu od strane naoružanih muslimana, ekstremnih SDA-vaca.

Predsednik bijeljinske Gradske boračke organizacije Miodrag Stevanović istakao je "da su na taj dan 1992. godine u Bijeljini bile postavljene 24 barikade muslimanskih ekstremista, potpomognutih paravojnim formacijama iz drugih gradova." - Prvu bombu u Bijeljini bacio je musliman, a prva žrtva bio je srpski kapetan Risto Stevanović. Bijeljina je bila strateški najvažniji grad i mi nismo imali važniji zadatak nego da ga stavimo pod našu kontrolu. Mi smo narodu Banjaluke i Knina bili jedina veza sa Srbijom”, izjavio je Stevanović novinarima pre polaganja venaca kod centralnog spomenika poginulim borcima u odbrambeno-otadžbinskom ratu. U Bijeljini je tih aprilskih dana ubijeno i ranjeno više srpskih i muslimanskih civila a zlodela time nisu prestala. Štaviše napadi su pojačani a iživljavanja nad srpskom nejači i danas lede krv u venama. Nakon što su im osujećeni planovi o zauzimanju Bijeljine, muslimanske paravojne formacije se grupišu u većinski muslimanskim selima, formiraju logore za Srbe i čine zločine koji će trajati sve do kraja 1995. godine. Sve ovo je naravno bilo deo šireg, državnog plana o stvaranju muslimanske Bosne i Hercegovine, podstaknuto fašističkim idejama balkanskog krvnika i zločinca Alije Izetbegovića čiji je režim u smrt odveo preko 100 000 ljudi.

U aprilu 1992. muslimanska vojska formira logor za Srbe u mestu Teočak, koji će postati glavno uporište Alijine muslimanske tzv. Armije BiH odakle će kretati svi napadi na srpska sela i zaseoke. - Logor je formiran u aprilu 1992. godine, a Bijeljinski Srbi sumnjaju da je ovo mučilište započelo sa svojom "funkcijom" još 1991. godine, te da je njihova priprema za rat uveliko trajala. Logor je funkcionisao svo vreme trajanja rata, do Dejtona 1995. godine, a kroz njega su prošli mnogobrojni Srbi - žene, muškarci, deca, starija populacija. U logor  su dovođeni zarobljeni civili i borci koji su strahovito mučeni pa masakrirani  a posmrtni ostaci pojedinih civila još uvek nisu pronađeni i oni se vode kao nestali. U ovom mučilištu su vršena silovanja, ritualna mučenja i zlostavljanja, sakaćenja i ubistva srpskih civila i zarobljenika. Počinjeni su zločini protiv čovečnosti i zločini protiv civilnog stanovništva a počinioci i danas slobodno šetaju.

Teočak je podsećamo, bilo zloglasno vojno uporište muslimanskih snaga odakle su kretali svi napadi na srpska sela ali i gradove u Republici Srpskoj. Bošnjaci, meštani Teočaka, su prema vlastitom priznanju sa naoružavanjem počeli još 1990. godine, a tokom 1991. ovo mesto je već bilo označeno kao leglo ekstremista i potencijalno žarište. Pre izbijanja samog rata od januara do aprila 1992. godine, zabeležen je veliki broj incidenata od presretanja i zaustavljanja vozila, napada na srpske civile, pucnjavu, nasilne akte. Od proleća 1992. godine, pripadnici muslimanskih paravojnih formacija iz Teočaka pa sve negde do 1994. godine, su izvršili veliki broj oružanih napada na srpska sela oko Bijeljine, Zvornika i Ugljevika prilikom čega je ubijeno stotine civila i branilaca srpske nacionalnosti. Muslimani iz Teočaka odgovorni su za smrt više stotina Srba na ovom prostoru a žrtve su likvidirane na najsvirepije načine. Iz Teočaka je redovno bombardovan i grad Ugljevik ali i okolna sela prilikom čega je poginulo i ranjeno mnogo civila, kako srpske tako i bošnjačke nacionalnosti. 

Tužilaštvo BiH podiglo je optužnicu protiv četvorice komandanata takozvane Armije BiH na području Teočaka zbog stravičnih ratnih zločina koji uključuju zlostavljanja,  mučenja i ubistva meštana srpske nacionalnosti. Dvojica zarobljenika su čak javno streljana nakon što su im prethodno muslimanske snage organizovale "preki sud". Optuženi su Dževad Advičević (57) zvani Babak, Ahmed Hadžajlić (60), Muharem Efendić (75) i Izet Ikanović (50) zvani Kratelj.U optužnici se navodi da su njih četvorica nezakonito postupali prema zarobljenim Srbima, kojima su onemogućili status ratnih zarobljenika i evidentiranje, te počinili i drugima omogućili premlaćivanje, zlostavljanje i mučenje zarobljenika, kojima su nanošene teške telesne i duševne povrede.

- Nakon toga su organizovali "preki sud" i javno streljanje i egzekuciju dvojice zarobljenika. NJihove posmrtne ostatke su ukopali u prethodno iskopane grobnice, a nakon počinjenog zločina telo jednog od ubijenih su skrivali i onemogućili razmenu posmrtnih ostataka - rekao je portparol Tužilaštva BiH Boris Grubešić.

Svima se na teret stavlja krivično delo ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika.

- Navode optužbe tužilaštvo će dokazivati pozivanjem 93 svedoka i veštaka i prilaganjem više od 230 dokaznih materijala - rekao je Grubešić.

U optužnici se navodi da su njih četvorica nezakonito postupali prema zarobljenim Srbima, civilima i pripadnicima seoske straže kojima su onemogućili status ratnih zarobljenika i evidentiranje, te počinili i drugima omogućili premlaćivanje, zlostavljanje i mučenje zarobljenika, kojima su nanošene teške telesne i duševne povrede.

Muslimani iz Teočaka predvođeni Hajrudinom Mešićem izvršili su strašan pokolj u mestu Rastošnica u leto 1992. godine, kada su poubijali preko 40 meštana srpske nacionalnosti, mahom žena i starijih lica.  Svjetlana Đukić ispričala je kako kobnog letnjeg dana 1992. u njenom selu Čaklovica bilo samo civilno stanovništvo što su muslimanski vojnici iskoristili i napali nedužne meštane. Ona je ispričala kako se nalazila u kući sa svekrvom kada ih je probudila pucnjava, i kako su obe polomile prozor i počele da beže. Muslimani su automatskim oružjem pucali po civilima a u tom napadu je pogođena i Svjetlanina svekrva koja je imala više rana po telu. Oni su palili kuće a jednu staricu su zarobili i odveli u logor u Teočak. Nakon toga izvršen je pokolj u Rožnju, Zavidu i Rastošnici. Rada Petrovića su udarali maljem po glavi a Branislava Miljanovića su spaljivali po nogama. Najstarija žrtva masakra bio je starac Srbobran Sandić koji je u trenutku ubistva imao 83 godine. Srbobran se kao i još petnaestak civila i danas nalaze na evidenciji nestalih lica jer muslimanski zločinci mnoge civile zarobili, odveli u logore i tamo ih likvidirali nakon čega su njihove posmrtne ostatke sakrili na još nepoznatu lokaciju. Tužna je i tragična sudbina Rada Đokića iz Rastošnice kod Zvornika. U poslednjem ratu pripadnici muslimanskih snaga su mu za vreme agresije na SFRJ, ubili dvoje dece i rođenu sestru. 

Rado je živeo u selu Zavid (MZ Rastošnica) zajedno sa suprugom , petoro dece i sestrom Dušankom koja je imala problem sa sluhom i dosta je slabo čula. Kada je izvršen napad muslimanskih snaga Rado Đokić je napustio selo i prebegao sa porodicom u Priboj, dok je njegova sestra Dušanka Đokić /55/ ostala u selu i tog dana se nalazila na njivi gde je obavljala poljoprivredne poslove. Rado navodi da je napad bio iznenadan tako da Dušanku nisu mogli pronaći i povesti sa sobom pre nego što su napustili selo. Muslimanska vojska je tom prilikom pljačkala kuće koje su nakon toga spaljene. Rado sestrino telo nikada nije pronašao a svedoci su istakli da je ona zajedno sa drugim civilima odvedena u logor u Teočak. Pretpostavlja se da su nakon mučenja svi pobijeni a njihova tela bačena u masovnu grobnicu koja još čeka da bude otkrivena. Svedok i komšija, Vojo Sandić naveo je da su dana 02.09.1992. kada je bio sveobuhvatni napad na Rastošnicu, Muslimani iz sela Teočaka, Snežnice, Goduše i Vitinice probili liniju odbrane srpske vojske, a zatim upali u selo i počeli paliti kuće i pomoćne objekte, zarobljavati civile i ubijati pripadnike srpske vojske. U tom napadu u selu Zavid u svojoj kući je ostala i Vojina tašta Jović Dušanka, rođena 1918. godine, koja je bila nepokretna i šlogirana i za njenu sudbinu se od tada ništa ne zna. U Donjem Zavidu su ostali Đokić Dušanka, Đokić Branjo i Stanojević Svetozar čija tela nikada nisu pronađena i za njima se još uvek traga. Prema nekim informacijama, svi su odvedeni u muslimanski logor u Teočak gde su zlostavljani pa pogubljeni.

U logoru u Teočaku bio je zatočen i Jovan Zarić, penzioner od 78 godina, civil, razume se koji se kretao pomoću štapa. On je zarobljen u svojoj porodičnoj kući a potom  zatočen u logoru sa još jednim starcem. Morali su da spavaju na patosu a hranu nekada nisu dobijali po dva dana. Bili su danonoćno mučeni i zlostavljani. Kako je Jovan ispričao, muslimani su ubijali Boga u njemu, tukli su ga štapom i nogama pri čemu su mu slomili četiri rebra. Jovan je ispričao da su u logoru bile i žene koje su takođe zlostavljane a da je starac Mićo Gajić dan i noć tučen i prebijen usled čega je i podlegao u logoru. Teške logorske torture prošle su i osamdesetogodišnja Ilinka Petrović i Nada Petrović. Na kućnom pragu, između ostalog, tih avgustovskih i septembarskih dana ubijeni su i civili Trišo Prelovac (80), Rado Petrović (66), Ružica Josipović (51), Dušanka Jovović (65), Jovan Sandić (82), Dušanka Sandić (62), Mitar Savić (65), Mićo Gajić (70), Dušanka Đokić (55), Nada Mijatović, Cvijeta Mijatović i mnogi drugi. Zvonko Đokić imao je samo 21-u godinu kada su ga muslimanski ekstremisti zverski ubili, a njegovi posmrtni ostaci još uvek nisu pronađeni i on se nalazi na evidenciji nestalih lica. Starina Radovan Rado Petrović, star 67 godina, odbio je da napusti svoje rodno ognjište te je mučki i svirepo ubijen u napadu džihadista...verovatno je pre smrti strahovito i mučen jer to je bila njihova uobičajena navika. 

Interesantan je opis jednog događaja vezanog za napad na Rastošnicu, koji je izneo i opisao Miroslav Toholj u svojoj "Crnoj knjizi". Muslimani su se dočepali tela trojice ubijenih Srba i predali ih predstavnicima UNPROFORa kao "dokaz" agresije Srbije na BiH. Radilo se, navodno, o poginulim vojnicima JNA iz Srbije. UNPROFOR je pokojnike predao jugoslovenskim vlastima i oni su sahranjeni kao nepoznati ili NN osobe na groblju Lešće u Beogradu. Kasnije je otkriveno da su oni bili meštani Rastošnice koje su zarobili, mučili pa doslovno masakrirali muslimani u ovom napadu. Imena tih pokojnika su: Boro Đukanović (1935), njegov sin Milan  Đukanović (1962) i Mića Mićanović (1962).